Српски сион

О тр . 164.

„СРПСКИ СИОН."

В р. 11.

који своју веру отворено исповедаше; на крсту је сиасење наше свршено смрћу Исуса Христа; крст је одржао иобеду над људским неверијем ; па за то, ако се спасти желимо, погледајмо на часни крст, сетимо се Спаситеља нашег, који ја за нас толике беде, певоље, страдања и муке на крсту претрпио, сетимо се — па трпимо и сносимо и ми беде п невоље, које нас сналазе, јер триљењем се самодо спасења долази. Данашње свето еванђелије почиње са речима: „ко хоће за мном да иде, нека се одрече себе и узме крст свој и за мном иде". (Марко 8, 34.) Шта хоће Спаситељ управо овим речима да нам каже ? Ништа мање ни више, него то: да човек пре свега треба да се стара Богу своме Творцу и Створитељу да угоди, Њему сав свој живот до посвети, у ЕБега тврдо да верује, сву своју наду у Њега да полаже; и напослетку Н>ега највећма да љуби, ако жели спасен бити. Па да л' се људи у данашњем свету приближно бар држе овога испуњавања својих дужпости према Богу? На жалост, у свету данашњем није тако. Ми се не старамо да пре свега Богу угодимо, него себи и својим ситним рачунима. Ми не посвећујемо живот свој Богу, већ својим личним интересима, старајући се при том, да свима онима, који нам те интересе кваре и ремете : злобимо, разне пакости чинимо ; шта више, ако смо у власти, старамо се да их упропастимо. Па да л' бар имамо тврду веру у Бога? Са болом у души признајемо, да је вера наша врло слаба. Зар би храм овај божји празан био, баш у ове свечапе дане, у дане покајања и поста, да је више вере у нама? Зазор ме је и стид погледати по овоме светоме храму, када вас тако — малобројне видим. Где су старци и старице, који треба примером својим у побожности да нам предњаче? Нема их, ја их не видим. Где су људи и жене, оцеви и матере млађега нараштаја, да покажу деци својој: како се хвали и слави Онај, коме ми за све што имамо — дугујемо; без кога се ни један корак помаћи не можемо, који је

премилостив и преблаг, те нас још трпи па овој земљи, коју нисмо заслужили да газимо, јер — немамо праве вере у Бога. Ми се више старамо: како ћемо што више земаљских добара накуповати, како ћемо што лепше и сјајније наместити куће наше; како ћемо се што леише заодети, па се на јавним местима показивати, да виде други, како нам је добро, него што се старамо да бар недељом и иразником у цркву долазимо, да се ту Богу молимо, да свету литургију и слово Божје слушамо. Па када ми тако радимо, зар не номишљамо кадгод бар: шта ће бити са млађим нашим нараштајем ? Шта ће бити са народом, поносом и узданицом нашом? Жалост је, ал' истина је непобитна, да ми о томе баш слабо мислимо. — Ми држимо, да је главно награбити млађима нашима што више земаљских добара, па ако смо то постигли, са свим задовољно говоримо: „та оставићу им оволико и оволико, ваљда ће моћи живити". Али знајте, ма оставили својима млађима ма какво велико добро и богатство, ако им не оставите хришћанске поуке по којима ће се као прави хришћани владати, да би душу своју спасли, ма им оставили пуне куле гроша и дуката, ипак им нисте ништа оставили, јер свето писмо вели: „Јер каква је корист човеку ако задобије сав свет а души својој нахуди?" (Марко 8, 36.) Ми се не старамо, да дамо деци својој правог хришћанског васпитања, не старамо се, да им очи духовне отворимо, не старамо се да им душу, то највеће благо — сачувамо; па баш с тога и васпитамо децу своју баш противно светоме писму и хришћанској вери нашој, јер свето писмо вели: „ко хоће душу своју да сачува, изгубићеје; акоизгуби душусвоју мене ради и евангелија, онај ће је сачувати". (Марко 8, 35.) Па да л' имамо наде у Бога? Рекао бих, да и ако је имамо, врло је слаба и обично се појављује код нас само онда, кад смо у највећој беди и невољи т. ј. онда већ, када видимо : да нас не могу наши добри људи и нријатељи спасти, а да то стоји,