Српски сион

Бг. 11.

„СРПСЖИ СИОН."

Стр. 165.

ево вам и доказа. Има на жалост међу вама и таких, који у години дана ил' дође ил' не дође у цркву, ал' узмимо случај, да се дотични разболе, па кад му у болести његовој не могоше помоћи ни све бабе, ни све врачаре, шта више ни лекари, тада се тек нанослетку прибегава Богу, тада се тек зове свештеник, да чита молитву, држе се молења у цркви, да би се истоме помогло. Иа да л' љубимо ми Бога ? И ако га љубимо, не љубимо тако, како би требали да га љубимо. Јер, Бога треба љубити највећма и више свега. (Матеј 22, 37, 40). А и Спаситељ нам вели: „ко љуби оца или матер своју више мене, ниј е м е н е д о с т ој а н." Да не љубимо Бога као што би требало, најбоље се види из тога, што : „не љубимо ближљега својега као самога себе". Ово се на жалост опорећи неда да не стоји. Већ у крви нам је, особито нама Србима да волимо свакога оговарати, злобити свакоме и пакостити. Бидимо ли ми само да међу некима пријатељима влада леиа слога, мир и љубав, то ће се се већ наћи неколицина од нас, који ће настојавати — да их посвађа и завади. Ајел'ко богат — иоштен и чувен мећу нама, тога ћемо старати се на свакоме кораку да оцрњујемо, како је непоштено и неправедно дошао до великог имања и новца и т. д. Заузима ли ко знатан — високи и одличан положај у друштву ил' народу нашем, против тога ћемо све и сва употребити да докажемо: да је преваром ил' издајом дошао до тога великога положаја, једном речју, гледаћемо: да му све одузмемо што краси поштена човека. Но — немојмо тако радити, ако смо ради да се хришћанима зовемо. Погледајмо на изнесени часни крст, шта — видимо ? Бидимо разапетога Спаситеља на крсту, видимо највећега Праведника, кога је злоба — пакост и завист људска на крст разапела. Па за све те велике патње — муке и страдања своја, како се осветио Спаситељ неиријатељи-

ма својим ? Ево како: Спаситељ се моли за своје мучитеље, говорећи: „Оче! оирости им, јер не знајушта чине".(Лука 23, 34.) Света наша црква учи нас да се чувамо зависти, јер завист је грех смртан. Тако нам исто налаже, да се угледамо на трпељивост Спаситељеву, те да увреде трпељиво сносимо, да их не враћамо; већ да их великодушео праштамо, јер свето иисмо вели: „Јер какови.јем судом судите, онаковијем ће вам се судити, и каквом мером мерите, онаком ће вам се и мерити". (Матеј 7, стих 2.) Наши стари одликоваху се већом вером у Бога него ми, боље похађаху недељом и празником свети храм, па за то им и боље бејаше него нама. Нису се чули код наших старих на сваком кораку тужбе и жаљења на рђава времена, као што се код нас на жалост на сваком караку сама жаљења чути могу: како су рђава времеиа, како је тешко живити и т. д. Јест, ал' иаши стари већма се сећаху Бога, па и њих се Бог већма сећао, обасипајући их својим благовољењем и својим благословом. Следујмо с тога примеру наших старих, ако се желимо спасти ; но при томе имајмо увек на уму речи Христа Спаситеља: „ко хоће за мном да иде нека се одрече себе". Јест, ко се жели спасти, одрећи се мора: злобе, зависти и пакости, одрећи се мора: претеране жеље за земаљским богатством, уживањима и насладама овога краткога земнога живота, одрећи се мора: својих личних интереса, једном речју, треба сав свој живот да посвети Богу, ако му је стало да душу своју не изгуби, већ даје сачува и спасе. А да неби погрешили, као грешни људи, најбоље је средство када што радити почнемо, имајмо увек нред собом живот и рад Господа нашега Исуса Христа — Спаситеља нашег, на ЕБега се угледајмо у колико нам то слабе силе наше дозвољавају, па зацело не ћемо никада тако лако погрешити, већ ћемо за цело испунити све оне дужности, које треба сваки прави хришћанин да испуни.