Српски сион

Бг. 12.

„СР11СКМ СИОН."

СТР. 187.

т о г а : к а к в о ј е и к а к в «1 1> е о и т и н а ш е свештенство. Ако буду Гадуловики, Михалџићи, Прице, ЖивковиКи и т. д., такви ће долазити п у сабор, па макар се и изменио, на нредложени начин, саборски изборни ред А ако буду били такви као што су 1'уварац, Грбић, Новаковић, Кунусаревић, и т. д. онда Ке такви улазити у сабор н крај данашњег изборног реда. А кад би сви свештнници били Руварци и Грбићи и т. д. онда би у сабор нзабрани били сви такови, јер се не би онда налазило свештеника, који би се кандидирали и протиз оне сабраће, којима нису „достојнн одрешити ремен сапогу"; који би својом сујетом кадри били згазити и највиши иитерес цркве и народа; који су кадри спекулативној амбнцији жртвовати своје најбоље мисли, најплеменитије осећаје, па и — савест и свест. . . Не би било бар свештеника, који више респектују вол.у и резолуцију бирачких зборова него дух каноннчког учења; којима је већи ауторитет вођа партије и обични који агитатор, него то учење цркве, а о епископима, о иатријарху да и не говорнмо; који се боје, који стрепе од осуде новннарског, често памФлетског, пискарања, а не од суда Христовог и од пресуде савести своје; који чезну за новинарском хвалом, којима је новинарски израчунати комплименат милији, који за часак радости тога миља жртвују најузвишенији, најнежнији звук речи Христових: „докркш рдкб Едагт м в^крнкж, ш /иа/1'к екмх еси падх многими та поставлм, книди вх радостк господа твопчу". Кад би сви свештеници били Руварци и

Грбићи и т д., не би се онда могло наћи Радуловића и т. д. па ма какав изборни ред био, иа ма сви бирачи били лнберални — радикали и радикал н и л иберали. Онда би се, крај сваког изборног реда чуо у сабору нашем глас иравославног сриског свештеника, а не кикот нелнвана у — мантији Састав нашег сабора, а особито нашег свештенства у сабору не зависп од изборног реда, него од васпитања нашег народа у онште, н од квалитета нашег свештенства изван сабора. Онозиција, дакле, већ и за то није ималаправо, што јецео „устав" и уређење наше автономије забацила ли ради измене саборског изборног реда. Јер њезин „страх" од нзмене саб. нзборног реда је узалудан. Док год буде у мантији иолитичких пелнвана, дотле ће такових свештеника на нашем сабору бити и међу либералима и међу радикалима. Што нх више буде било пзван сабора, биће их више и у сабору; чим мање изван сабора, биће их мање у сабору, изменио се изборни ред или не изменио. То је истина, а дао Бог, да ово друго буде и — Фацит. То је истина, и иред том истином није требало цртати бауке, те овима растериватн страшљивце од „устава", а остављати нашу автономију „обезглављену", „разривену", а „брод наше автономије трошан са несугласија са нашом јерархијом, што ради непрактнчности и неизведивости некојих створених ннштитуција, а прорешетан и нодеран неовлаштеном (?) ингеренцнјом државне власти . . . оставити иучинн неизвесности да се сасвим раснадне", као што рече баш ГЛаВОМ барон Живковић (Наставиће се )

СБЕШТЕНИКОВ П0Л01АЈ У ДРКВИ И ЦРКВЕИОЈ ОПШТИНИ.

НАПИСАО ПАНТА ПОПОВИЋ НАРОХ 11ЕТР0В0СЕЛСКИ. (Свршетак.)

Не знам, где је памет била свештенству на сабо]»у од 1864 и 18Н5. године, кадјеоно своју настирску дул;ност и своје пастирско право поделило са одбором црквеним, §. 40. (б. и в.) В. Шта ће одбор да бдије над добрим редом при служби божјој? Од како одбор бднје над добрим редом у у црквп, певнице су постале праве бербериице, нп у гушчињаку нема више жагора.

Иије ли довољан аукторитет свештеника, аукторитет чувара закона божја, ту је аукторитет криминалног закона. Док је свештеник сам био господар у цркви, нису певнице биле галерија позоришна, сваки и најстарији и најважнији IV сиодин чувао се ономене свештеника из олтара. А шта данас сме свештеник на бруку, која се о служби божјој дешава, управо пред олтаром, у певнпци, где су обично иеро-