Српски сион

Б р . 12.

„СРИСКИ СИОН."

С тр . 189.

божју, да не би отровни прст безбожних председника н одборника у то се дотпцао. Из тог Фонда требао би и црквењак да се плаћа, кога парох има да бира, да би му послушан, веран и поуздан био; јер је страначки Фанатизам и цинична мржња председника и одборника на пароха кадра, кад би црквењак из њихова друштва био, наговорнти га, да са внном за причешће пароха отрује, да и не спомињемо иркос, који би му по наговору његових бирача чинио. Свештенство треба дакле свом снагом да ради на том, да не зависи ни у чем од милости тих надувених и саможивих индувидуа те само тада Ке моћи с успехом вршити свој свети задатак. Свештенство треба са свом енергијом душе своје у борбу да у1)е. Борба ће та тешка бити; јер се има борити са нротивником не толико ученим, колико препреденим и крајње себичним, сапротивником који средства не бира. Несита похлепа интелигенције цивилне да она у цркви окунира првенство, које свештенству припада, толико је екстравагантном постала, да ће ире пустити и црква православна да пронадне, него да ће се оканути отимања за то нрвенство. Све њено перорирање на саборима врзе се само око тога, да се дочепа доминирања у цркви. Устани ти, да ја седнем, то је ал®а и омега борбе такозваних либерала и радикала против свештенства. У чопове и у калуђере, госиодо либерални и радикални докшори и адвокати, па ето вам првенства у цркви и ето и народу мира ! Немојте се уздати у то, штоје решкриптско свештенство у моменту слабости своје иренело право своје на друге. Оно је тада учинило то исто као оно ненаметан отац што нрепише за живота добро своје на децу своју иа он живи на конвенцији. За ту конвенцију, за Фикеум у решкрипту, преписали су оци свештеници у годинн 1864/5 деци евојој цивилној иметак свој, а неблагодарна деца не дају сад ни ту конвенцију, 0ДГ0В0Р НА НИТАЊЕ МОЖЕ ЛИ ЈЕДАН СВЕШТЕНИК НА ДВА МЕСТА ПРЕЂЕОСВЕЋЕЕ Ово је питање требало јаеније и опредељеније стилизовати. У овој Форми, како сад пред нама стоји, тражи се од нас, да докажемо нешто, што нико жив још порицао није, или да онровргнемо оно, што други ни тврдили ниеу.

те им очеви морају туђи надничари да буду. Ако неће свештенство да туђ надничар, туђ слуга у својој рођеној цркви буде, оно мора повикати отмичарима: себи руке, даље са иашег добра! Браћа наша свештеници, који се одрекоше.свога иметка, нису се за своје потомство тога иметка одрећи могла. Иметак тај није био њихова својина лична, но својина цркве, која је свештеницима дала само право ужитка. Како дакле закон црквени наређује, онако мора бити и никако друкчије. У нравославној цркви, што је другим речма црквена оиштина православна, парох је старешина, као што је владика у дијецези п митрополит у митрополији. Тако устав црквени наређује. Коме тај устав није по вољи, нека иутује, стојн му на вољи. Нека манастир само остане, за игумана је лако. Не бојмо се за то неколико грабљивих тица, ако их од манастира отерамо, има још доста питомих певачица, које ће манастир облетати, п од згадије цвеће и воће му бранити; не бојмо се оних, који би да буду у манастиру игумани а у цркви пароси а да остану и на својим адвокатским и докторским столицама. Адвоцирај и докторуј ти, брате, а остави попа да иопује а игумана да игуманише. Од куд је уједаред адвокатима и докторима и другима такима више стало до цркве него свештеницима, и од куд ће они сачувати цркву, ако свештенство неће да је чува. Не сметајте само, а друго од вас ми не тражимо! 8еп1{ шсћ{ рарвШсћег а1н <1ег Рар§1! | Еманцииација свегитенсшва од иревласти узуриатора, еманципација „иарохије и од „оигитине црквене", то шреба да је соп&Шо агпе Г [иа поп светога синода, иначе данас Ие у иравославној цркви биши илеснивих радикалних поскуриг^а а сутра не Ле никаквих, не Ле ни иравославне цркве биши ! И8 ПАСТИРСКЕ ПРАКСЕ. , У ДВЕ ЦРКВЕ СВРШИТИ БИЛО ОБИЧНУ, БИЛО V ЛИТУРГИЈУ ? И тако, да не буде ни са које стране ириговора, да смо се послужили погрешним доказивањем, које се у логици зове: „^погаИо е1епсћј", морамо пре свега испитати унутрашњу Форму самога иитања т. ј, садржину његову.