Српски сион

ДОДАТАК К БРОЈУ 13. „СРПСКОГ СИОНА" 1893. ГОД.

Б р. 12.

новди прима од нолитичне општине на поклон 97 јутара земљишта. II. Архид. консиеторија држала је своју редовну седницу 2. (14). марта о. г., у којој је од важнијих предмета предузето и решено: Сврш. богоелов Симеон Араницки ноставља се за протопресвитерског капелана у Земуну. — Угриновачки парох етавља се у стање мира, дочим се на иарохију угриновачку стечај расписати има. — На место личног номоћника у нарохији Буђановачкој, која се парохија уједно подиже из другог у I. плаћевни разред, има се стечај раснисати. — Досадањи Мало-Радиначки нарохЧедомиљ Марин поставља се за пароха у Прхову, дочим се нарохија Мало-Радиначка иоверава у администрацију пароху путиначком — Ради коначног попуњења упражњене нарохије у Иригу има се обавити избор уз кандидацију четворице комиетената. Сврш, Богослов Евгеније Дамјанов поетавља се за администратора парохије у Прогару. — Парохија Свилошко-Грабовачка поверава се у администрацију пароху сусечком, а иарохија Баноштарска пароху Черевићком. На упражњено место конеисторијалног Фишкала архидијецезе карловачке има се стечај расписати. — (Добровољни прилози.) За епоменик митрополиту Стевану Стратимировићу нриложили су код уредништва овога лнста: Високопреч. г Гаврил Змејановић, натр. протоеинђел, надзорник цркв. нар. добара и настојник манастира Крушедола (лично за себе) 50 ®ор.; преч. г. ЈБубомир Каћански (осим већ приложена 2 ®ор.) још 3 Фор., г. Ваеилије Чупић, парох ст. Футошки 2 Фор., и Светозар Гавриловић, иарох горњоковиљски 3 Фор. — свега 58 ®ор., што заједно еа пређе нсказаних 37 Фор., чини укупну своту прилога, скупљених код уредништва овога листа 95 фор. — (Рукоположени.) 6. и 7. Фебруара о. г. походио је манастир Беочин св. Патријарх Георгије, у пратњи дворског клира, па је том ириликом оба дана била архијерејска литургија у манастиру, те су том приликом рукоположени свршени богослови: Миливој Булић за ђакона и пресвитера, који је одређен за администратора иарохије у Б о р о ву на место свог унокојеног оца, и Сима Араницки за ђакона, који ће но рукопожењу отићи на своје опредељење за капелана проти земунском г. Ј. Вукадиновићу.

С тр . 193.

— (Избор пароха.) За пароха у Самошу — као што нам јављају — изабран је 8. (20.) марта о. г. администратор тамошње парохије г, Димитрије Дроњак см 47 гласова, иротив 19 гласова, што их је добио Ђорђе Бота, парох јарковачки. 41 ш ? ^ њ а. — (ј Симеон Степанац,) парох адоњски, умрБО је у Адоњу 5. Фебруара о. г. Опело су му свршили Петар Мирковић, парох ловрански и Ђорђе Јанковић, парох рац-алмашки. Покојник се родио у Мокрину 1816 године. Свршив основне и средње школе изучио је препарандију у Сомбору, те је најпре служио као цркв. невац у Мартоношу, а после више година као учитељ у Ловри и Калазу. Живећи у близини Сентандреје, као ревна и свеснаучитеља заволи га тадашњи будимски епископ, пок. Платон Атанацковић, те саветом и помоћу његовом изучи богословске науке, те га пок. Платон још као учитеља каласког зађакони. Као свештеник служио је преко 40 година најпре у Дуна -Фелдвару, па онда у Бати и у Адоњу. Био је вешт и искуеан невац, те је лено и с одушевљајем певао, док га под старост глас није издао. Но још већа му је врлина била, што је врло радо ироноведао реч божју настви својој. Држао је лепе беседе и често и ван своје иарохије — и то оне нраве једноставне, разумљиве и скроз поучне беседе, које се простом народу јако допадају — иа за то су га свуда радо н виђали и свесрдно дочекивали. Била је то добра душа, која свесрдно зна да љуби свој народ — иа је за народ и цркву своју за свога дугога века и доста добра учинио. — У потоњој својој адоњској (као н првој Фелдварској) парохији због малобројности својнх верних (свега 10 — 20 душа у целој цркв. општини) не им/гјући доста слушалаца, које би поучавао, обилазио је са неком апостолском ревношћу оближња, српским живљем насељенија места, те је тамо учитељском своме позиву и проповедничкој ревности одушке давао. Но ноучавао је он народ не само у цркви, већ и у кућама, по улицама и у друштвима, где год је згоде налазио, а све те иоуке народ је радо слушао, јер су из срца народњег извађене, а стари Степанац их је још испреплетао слатким поЈналицама, досеткама и причама — те је тако његова реч још боље за срце народа пријањала.

„СРПСКИ СИОН."