Српски сион

Бр. 13.

„0РИСКИ СИОН."

С тр . 207.

Назарена (као што их н неће бити много), не значи ли то — наопако по нас, ио цркву и по народ наш ; — да назарепској секши баш ми иравославни Срби дајемо кајве/ш трибут ! ? Јер баш не давно је у многим јавним листовима саоиштено, да по најновијем државном нонису има у целој Угарасој свега 6829 Назарена, те би по томе — наоиако и у зао час — излазило као жалостан и ужасан резултат, да смо ми Срби православне вере дали Угарској већу ноловину Назарена! Дакле 1,000.000 срп. нрав. народа одлучио је и одбио од себе, те за навек и изгубио 3—4000 душа, који су назаренском заблудом заражени, и можда за навек за Српство изгубљени — а 16,000.000 осталог становништва других народностн и других вероисиовести у Угарској не дадоше Назаренима ни толико иристалица, колико сами малени сриски народ! Је ли то могуће и је ли то истина? Ако је истина, заиста је кобно и ужасно!! А да ли је истина, видиће се поуздано, кад добијемо податке из свих нротопресвитерата срп. прав. митрополије карловачке — јер горњи ужасни рачун оснива се само на конјектурама, које су истина нромишљене, али не дао Бог да остану и истините! А шта да речемо о многим и несаразмерним наровима несагласних сунруга — а шта ли тек о ужасном броју дивљих бракова (конкубината) у нашем народу ! ? Ето исказ о панчевачком протопресвитерату казује нам грозну истину : да је 1892. год. у истом иротопресвитерату благословљело свега 601 закониткх бракова, а у исто време постојало је у томе протопресттерату свега 783 суирушким несиоразумом или -неверногиДу обесве%ених и насилно развргнутих бракова. Шта да речемо на то! ? Где је ту нонос и свест народна!? Куда то води наоиако и у зао чае!? Па није тако само у нанчевачком протопресвитерату! Тако је п у новосадском, где се 1892. венчало свега 2 99 иари, а развенчани или у конкубинату живе 377 иари, — а тако је, као

што дознајемо, и у другим некојим нашим протоиресвитератима. Ако ни за што друго, ето бар за то намје нужна посебна наша црквено-народна статистика, коју хоћемо ми у овом листу да саопштавамо. Нужно нам је, да из ње познамо и дознамо: какви смо, колики смо, какви нисмо и какви треба и какви не треба да смо. Нужна нам је та статистика, да се можемо радовати над радосним појавама — а и да знамо плакати над жалосним појавама у животу народа нашег. По досадањем нашем немару за оваке ствари ми не знамо да л' нам се треба у оиште радовати или плакати над судбином нашом! Тако н. нр. прошла 1892. година била је тужна и жалосна за цео наш народ, јер је које због других болештина које нарочито због диФтеритиса силни наш народ, а особито подмладак смртном косом покошен — па ипак ми као народ у целини не просузисмо за тим губитком, само за то, јер не знадосмо, па и данас не знамо, шта више и не разбирамо, колики је тај наш губитак, а ето статични податци из нанчевачког протоиресвитерата казују нам, да је прошле године у истоме нротонресвитерату преко 100 душа више умрло, но што се родило, — а тако је то, као што дознајемо, било у прошлој години и у многим другим нашим протоиресвитерима, као што ћемо ми то доцније изнети и на жалост доказати. Па ипак наш народ у целини нема суза да оплаче и ожали, што му је ирошле године неумитна смрт толике душе нокосила — те да је тиме поремећена равнотежа у бројном кретању народнога бића и живота. — Ето само нам се казује, за што нам је нужна етатистика! И кад све ово иснисасмо, у намери, да иокажемо нужду и преку потребу наше црквенонародне статистике, не сумњамо, да ће г. г. окр. иротоиресвитери, не само због наше молбе, већ из чистих родољубивих побуда вољно похитати, да нам саопште статистичне податке о животу и судби нашега народа у подручним им нротопресвитератима — у току 1892. годнне. с. ш. н.