Српски сион

Б р . 14.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 217.

се наређује: „Треба, да предстојници цркава сваки дан, а особито у дане господње, поучавају сав клир и народ ријечима благочастија, изабирајући из божаственога Писма мисли и расуђивања о истиии, и не прелазећи установљених већ граница или нредања богоносних отаца. Пак и кад се иороди какав спор у погледу Писма, никако друкчије да га не тумаче, него како су га изложили у својим списима видјела цркве и учитељи, и са тим списима нека се већма задовољавају, него ли састављањем својих ријечи, да се не би, неискусни може бити у томе, уклонили од онога, што је нотребито" („од праве науке"). II ту ни мало не помаже оно резоновање и идеалисање брата Богољуба о задатку свештеника, да сумње о нејасним стварима распршти, загонетку реши и маглу растера .... јер то све не доказује у целом нашем — па ни у којим год свештенству и знане — патристике , и по томе и сиособност за растеривање магле у нејасним и ирепориим местима св. писма. Па ипак је брат Богољуб својим резоновањем и идеалисањем и појетизирањем о тој способности, о којој је међу тим и сам са својим „невјежама", доказао да не постоји, малтретовао онако дуго брата и колегу свога С. Д,-а. Тако је малтретовао њиме и нас још дуже и пространије у питању о епарх. проповедницима. И то се многима баш допало . . . Признао је „невјеже" у нашем свештенству, признао и „немар и нехат" њихов; признао и „оне случајеве, када због притиска и терета и брига сами својом проповеђу верне поучити не могу, не само „невјеже", него ни они, који су у тумачењу евангелија сигурни као и они, који су, као што се њему баш допада —, „за вештину рођени" ; признао је, једном речи, све зло нагае, па је и опет — ради неких еластичних зачкољица — осудио и одбацио као излишне и шкодљиве епарх. проноведнике са оном спремом и образовањем и условима за усиешно деловање, какве им ми намењујемо. А за што? За то, јер је у „Хр. Веснику" од г. 1883 штампана једиа лепа пастирска иосланица, коју до

данас те пгк о да су многи послушали; за то, јер се у §. 100 „цркв. права" казује и наводи „службена дјелатност пароха", која је пре штампања тога „цркв. права" била позната нашим паросима, а коју ни до данас многи не извршују; и напослетку за то, јер иостоје „енархиј. и окружни проповедници", али, који, као што већ рекосмо, не могу увек доспети на вршење своје учшељско-ироиоведничке дужности, не увек и свагде, а ио који и — никада. Брат Богољуб нризнаје, да има „невјежа". Нуди им, да бар читају туђе проповеди. Љути се да ту ионуду његову није С. Д. ни иапоменуо у своме чланку. Нуди „невјежама", „сигурнима" и „за вештину рођенима" књиге, које већ постоје, јер је и читање истих иреко нужно , и јер би се нечитањем тим сигурно „иешто" изгубило (а колико се већ до сад изгубило!), док не може да сачека превод „(гокрашд" —, па и опет одбацује епарх. проповеднике као нзлишне, непотребне, шкодљиве! Да ти је просто, брате Богољубе, и теби и г. Огњеславу! Просто да је твоме „иростосердечију", којим говориш о „извору", из којега си и ти и С. Д. и цело свештенство црпели знање. 0, како си пун вере о томе, да несиремност за известан позив не решава и пе ослобођава никог од вршења тог позива, а и не помисли на то, да несиремност не може сама ио себи извргиити никакав иозив. 0, како си пун наде, да се знање „може" накнадити и допупити и.", стручних књига", заборавив, да се и — не мора. 0, с каквим уживањем погледаш на наше свештенство као учењаке, који треба да имају „као што сваки ученик треба и мора да има нотребне стручне књиге", заборавив опет, да — „ме мора " (!) сваки наш свештеник бити и „научењак". 0, с каквом насладом пребрајаш наше свештенике, који дају годишње 5—10 Фр. на „ стручне књиге" , који држе „бар један стручан лист," — а не осети румен да ти подилази, а не побоја се, да ће ти ту илузију, одмах „с места", разбити уредништво овога листа, са цифрама својих свештеничких нредплатника. . . .