Српски сион

..« в С тр . 218.

„СР11СКИ СИОН."

Б р . 14.

0, мој брате Богољубе! Ти као да пишеш у иекој башти пуној цвећа, лепог и шареног; нуној стаза и стазица мекпх, мирисавих. Као да не виде никад јада, црнила и трнила? Благо теби и твоме заносу ружичастом; благо твоме „простосердечију"; али — тешко њиви црквено-народној и башти религијозпо-наравственој, пуној трња и дикице . . . крај таквог идеалисања, такве појезије, а крај прозе, која баш постоји. И г. Огњеслав је проговорио о енарх. ироповедницпма; проговорио ех саТеЛга. И ту сад више не помаже ни — „грчка муддрост", ма да је то „највише решење" г. Огњеслава изречено онако без икакве мотивације и разлога, него једино, што је ровашено жигом мудрости „уииверзитетске". као патентом за сваки безобзир. Да је у г. Огњеслава мало више скромности, у његовом чланку би било много мање омашака, а више мудрости, иа ма било и грчке. Одмах у почетку је показао свој калибер. Потрзава питање о нашем проповедништву, па и нас увлачи у то питање, без обзира на то, што су питање о епарх. проповедницима и питање о проповедпиштву, пр себи два засебна питања. То је најлепша тактнка! Уобрази, или баш и Фингирај себи иротивпика каквог хоћеш, подмети му што хоћеш, па онда и реци му — како хоћеш. То је тактика г. Богољуба, па ево и г. Огњеслава. А код нас има нублике, којој она годи и импонује . . . Па никад леише за цел, коју црква и проповедииштво њено има да ностиже. Па нисмо ми епарх. проноведницима расправљали „иитање о пашем нроноведништву", нити о томе, како ће се проповедништво целом нашем свештенству омилити, како ће се ово за њ одушевити, па и оспособити. Нисмо ми расправљали о томе, како ће се у богословији иредавати омилитика и неговати практично вежбање у нроповедању, — нисмо ми хтели лечити узроке даиашњем проповедништву, узроке иојави , него смо ми предлагали један лек за иоследице те иојаве у нашем црквенорелигијозно-моралном животу, а без обзира:

хоће ли се, када, како и са којим успехом стварати „јасна представа о проповедничкој дужности" у нашем свештенству, изазивати и подржавати жарка љубав и илахо одушевљење (које се обично брзо испенуши г. Огњеславе!) за ту дужност. И ту разлику није могло, или није хтело да принази огњено око г. Огњеслава са својих „черновичких" висина. Нисмо ми истраживали ни „чудотворан пут п начин", како да се питање о ироноведнпштву једаред за свагда " реши, нити ћемо икад пасти у такву халуцинацију. Јер и проповедништво има свој развитак, свој прогрес, своју — еволуцију. Него смо просто предложили једно средство за достизавање религијозно-наравствених цели и крај данашњег стања и њихова проповедништва. А кад г. Огњеслав ни то ие може да расуди, онда му иросто било и „највише решење", којим је потврдио „осуду" брата Богољуба с том потенцијом, да нам већ пеће помоћи ни грчка мудрост, о којој он, међу тим, до тад ни појма иије имао, а о којој тешко да и сад „чиста и бистра" има, кад онако . . . збори. Нросто било г. Огњеславу из ових разлога: Г. Огњеслав признаје. да је С. Д. истину говорио, а то значи, да је апсолутно немогућа „код сваког сваштеника сваке службе (и сваке десете!) и — иридичица"; пемогућа и крај налога и крај контроле највише власти у цркви. Шта више г. Огњеслав иризнаје, да су оправдани разлози тој појави. Он рече и ово : „ наш свештеник заиста долази у такав иоложај, да му никсжо није могуће иисати и учити проповеди, јер њега иритискују у његову животу тако многе бриге ". И ово се тиче не само „невјежа" него и осталих. Само позор! Г. Огњеслав увиђа и то, да је „наше свештенство толико ослабило, онемоћило, те га и такови узроци толико поништавају, да оно иод њима ропски стење, да му они и дух везују". Све то он рече и увиде иосле своје „највише" пресуде о епарх. проповедни-