Српски сион

Стр. 220.

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 14.

особито сељаку, пружа пријатног и слатког одмора. За дело се не би толико њих јадиковало на горку сиротињу, не би се толико понављале оне отрцане већ речи: ,,за што наш народ нропада", да се човек лати и ове гране привреде. Свештеник као старатељ и учитељ свога стада дужан је, да мутне облаке бриге са чела сваког парохијанина одгања мудрим саветом, упутством и примером. За то треба он и ради ове велике користи, да шири пчеларство у народу свом саветом, поуком а. највнше примером. Јован Оберлин је саветом и примером у пустом Штајнталу међу својим тврдоглавим парохијанима развио пољопривреду тако, да је начинио од пустоши и баруштина читав земаљски рај. Тешко му беше у први мах приволети затуцане Штајнталце воћарству — за које они ни мало не хајаше; њима беху добре и дивјаке, којима су се и хранили, но кад видеше дивно и силно воће у „попиној" башти, зажелеше онда и они тога имати и тако сами долажаху, да моле свог „милог оца", да их научи воћарству. Ето згодног доказа шта може пример, савет и ноука. Неће ли се зарадовати сваки „добри пастир" када види, да му је бачено семе уродило плодом, кад види, да оне из стада, које је пчеларимаучинио, не тишти сиротиња, да му у свему напредују. . . . ? „Напредак народни зависи од доброга материјалнога стања". Лако је напредовати, кад се може; лако је имати школа, културних завода, вештина и т. д. кад ја сам могу да то и подижем! Лако је Чеху, Немцу и др. од самих добровољних прилога чинити толика напредна дела — но Чех, Немац и др. на десетом делу земље, иод рђавијом климом створи још десет иута више него Србин .... он ради, он на комадићу земље негује воће, пчелу и т. д. Свештеник мора бити не само лекар душе, он у неким приликама мора бити и лекар тела... „в/лже тр$диж& царп н простТи кх здрак'п оупотреклАГСТх". . . Пчеларство пружачовеку и здравствену корист. Отров жаоке, мед, восак, кретање око кошница, све то има много нута лековиту снагу. . . И за то треба свештеник да буде пчелар и да шири пчеларство.

Сачувала се код Југословена једна легенда о пчели; у њој говори на једном месту Исус св. Петру: „Гле Петре, ово створење је пчела; она ће свагда приирављати восак, без кога се неће моћи ни један обред свршавати". . . . 72. правило св. апостола гласи: „Клирик, или световњак, који нонесе из св. цркве восак или уље, нека се одлучи и нека поврати петоструко од од онога, колико је узео". Од увек је наша св. црква палила у славу божју само восак и уље. Од новијега доба у цркви се врло мало или скоро ни мало чиста воска троши. Много ми је пута жао и неправо, кад о разним празницима спазим по којег свечара, где носи у цркву место лепе жуте воштанице у црвеној артији завијену белу стеаринску или параФинску свећу; то видимо ири сечењу колача, свећењу водице, ломљењу чеснице; па ни болник не умире више с воштаницом у руци, свуда у црквеним употребама замењује жути восак, плод труда вредне нчеле, загушни, смрдљнви а по здравље и црквене украсе штетни стеарин, параФин и други „чивутски посао" и ако је црква од увек употребљавала само чист пчелин восак. Ова злоупотреба, осим што руши обичај, који би ио дужини свога постојања имао силу закона, има још и штетних последица, не само по здравље него и по развитак пчеларства, а с стране трна боље у џепове чивутима и варалицама — воскарима, који продају по скупе новце тобоже воштаницу а у њој нема ни десетог дела чиста воска. Овој злоупотреби наше свештенство могло би а и требало би из горе наведених разлога да стане на пут лепим саветом а и налогом. Пример би се могао узети из Србије, где је пре неколико година настојавањем свештеника и пчелара издана наредба воскарима, да имају за црквене употребе нравити свеће од чистог пчелињег воска без икакве мешавине. Тиме би се много учинило ; нестало би црво те злоупотребе у цркви, а друго то би био велики прилог ширењу пчеларства међу нашим светом. Овом приликом ћу да нриметим још нешто. Наши манастири, који су положајима својим тако рећи створени за велике пчелињаке, сви скупа не броје ваљ'да ни 100 кошница, а толико | би могао имати и сваки манаетир за себе.