Српски сион

Стр. 234.

„СРДСКИ СИОН."

Б р . 15.

оним што је напред сежем се и трчим к биљези, к дару звања бижјега у Исусу Христу" ; него да докажемо, е смо заиста и ми употребу туђих приповеди препоручивали, навешћемо своје речи из предговора к првој књизи својих „Црквених беседа и проповеди" од год. 1886. Ево их: „Ја сам их (ироповеди) написао, да ионудим услугу браћи свештеницима, који ту услугу требају и хоће да ириме , а који су у таквом положају, на таквој пошти, да коју год од ових проповеди и беседа могу употребити. Или ће који брат ту услугу одбацити? Мени није зазор и срамота поучити народ мој и оном беседом и поуком, коју је други написао. Зазор и срамота је пустити народ, да оде из храма божјег без поуке и савета, без ободравања и одушевљавања, без упућивања и опомене на љубав Богу, вери цркви, ближњем своме, на испуњавање добра и истине, поштења и корисног. . . . „Жетва" је велика, треба жетелаца." А са душевним задовољством можемо и то рећи — ако нам се замерити неће да су се нека браћа и послужила том братском понудом нашом, и изјавила нам се о томе повољно. Испомагање, дакле, туђим проповедима, ми потписасмо и потписујемо и сад, ма како то испомагање изгледало г. Огњеславу као „бесмислица". Потписујемо и сада, али не за то, јер у томе испомагању видимо решење нитања нашег проповедништва; па ни за то не, што би се њиме могла задовољити потпуно потреба и оскудица у поучавању верних и постићи сви успеси, који се стављају у задатак тога поучавања и у извршење заповеди и дужности, које ироистичу из речи Христових : „шедше научите"; него за то, јер би се њиме ипак један, ма како незнатан део тих дужности пзвршио и задовољио, а настви ипак нека духовна храна пружила, која се без тога испомагања баш никако не пружа. Испомагање туђим проповедима не само да је дозвољено и да се препоручити може свештеницима, који или не уму или, из других којих разлога, не могу састављати влаетите проповеди, пего оно може бити

баш иотребно и оним свештеницима, који се за проповед иначе увек спремају. Та потреба захтева онда баш читање туђе проповеди у цркви. Сходну и одабрану и туђу проповед верни ће радо саслушати и свештеник њихов ће њоме показати им, како и други уче и говоре као и он, те тако вернима иружити један разлог и иобуду више , да послушају речи и поуке његове. Рекосмо ј&диу иотврду више, један разлог и иобуду више , да не би опет ко год у своме цепидлачењу рекао, е ми не знамо, да та иотврда лежи и у позивању на св. писмо, а разлога и побуда за примање поуке да има и других у уверењу и осећају верних, да је оно, чему их свештеник својим проповедима учи, корисно и за спасење њихово потребно. Испомагање туђим проповедима може бити тројако. Говором на изуст, читањем из преииса туђе ироповеди и читањем са оригинала. У сва три случаја употребљеиу проповед ваља пре свега добро проучити, са њезином се садржином и духом упознати и што више сродити тако, да при говору или читању исте буде потребне живости и течности, наглашавања важнијих речи и мисли, како слушаоци, при говору туђе проповеди, или читању ове из преписа, не би ни приметили, е је то туђа проповед, туђих мисли, туђег срца, а како би нри читању исте из оригинала уверили се о томе, да се и њихов свештеник загрева са науком, коју њима из те књиге преподаје. Ма који од ова три начина кад се употребе, донеће извесног резултата. А тако се ради и код римљана и код протестаната. Само има неких разлога, са којих се у нашој цркви ни тако не може радити увек и свуда. Литература нашег проповедништва није тако богата, као у другим црквама. Наше свештенство, дакле, нема пре свега на избор тућих проповеди. Коднасјеи свештенство друкчије, а и његово стање. У колико ће све то на боље поћи, питање је многих услова; али, да ће у нашој нркви још дуго у проповедништву бити