Српски сион

С тр . 254.

„СРПСКИ СИОН."

В р. 16.

темељ наше хришћанске науке. Можда је коме чудно ово, али не умијем ни талијански ни Француски, него се држим Св. Јсванђеља, јер оно нам мора бити путевођа у овијем нашијем пословима. Нашао сам, да смо се отели и ономе апостолскоме савјету: „Не високаја мудрствујте, по смиренними ведушчесја, не бивајтв мудри о себје." (Рим. XII. 16.) „Не мислите о високијема стварима, него се држите ниских. Не мислите за себе, да сте мудри." Па и ми свештеници, који смо добили од Госнода ону зацовијед; „Шедше научите крестјашче и учашче их бљусти вс]а јелика заповједах вам" — не вршимо ове заповиједи, јер смо само извршили њен први дио, то јест крстили смо; али онај други дио не вршимо, јер не учимо доста, да ваља и све оно држати, што нам је Господ заповједио. И ми свештеници, не видимо, како нам света наша Црква с дана на дан све то већма нрестаје ио Спаситељевој заповиједи искати прије свега божјега царства и његове вјечне правде; како нам наша Црква све то већма нада у вериге овога нашега превртљивога царства и вијека, а то све највише са наше рођене кривице. Па можемо ли се ондачудитн, ако обијесни дух овога вијека и овога времена — ако дух себичности онијех, који владају њиме — све боље и боље прибира своју снагу, да нам пролоче и обори духовне бедеме наше Цркве и наше слободе у њој, назидане и утврђене уставима и уредбама божанственога њезиног основатеља и његовијех ученика и светијех отаца — тијех божјих угодника, и све ради нашег душевног сиасења. Пуно је ту увјета у тијем црквенијем уставима и уредбама, које свето поштују сви народи иравославнога истока, и у једнаком ноштовању шијех свију увјета од стране свију вијернијех лежи јединство свете наше Православне Цркве, лежи и њена снага у томе јединству, И ми бисмо од тога јединства отиали, кад бисмо се изневјерили тијем увјетима за вољу данашњем духу времена, коме углед, јединство и снага те Цркве — није баш прирасла за срце; или кад бисмо се изневјерили за вољу нашијем таштијем тежњама, које нас, чини ми се, управ и наводе да гријешимо протнв евоје Цркве. Али, ја не ћу данас говорити о свијем тијем увјетима редом, већ о једном само, јер ми се томе силом намеће повод и изнутра и извана.

А то је јединство свију нас у држању и у ноштовању онијех црквенијех установа, којена темељу божијега устава уређују саму црквену уираву и које уређују наше одношаје према тој унрави у Црквн. Те установе држе се кроз толике стотине година у „ канонима" наше Православне Цркве, и једни од тијех канона уређују догмате вјере, а други црквену дисциплину, јер Црква је „Завод"; али она је уједно и Ћ Друшшво и . Према држави, као органу човјечанског разума за времено царство историје и за све оно, што се постизава у иеторији наравнијем развитком и напретком човјечанекога рода: Црква је орган божјег откривења за вјечно царство и за све оно, што се божијом благодати •иостизава за онај свнјет, онога вјечнога царства. И баш код ове тачке гријешили су и гријеше непрестано многа и многа наша ученија браћа, и то не само овјетовњаци него и свештеници. Ово се расправља често и по политичнијем новинама и часописима, који на то никако позвани нијесу; и рјешава се онако кратко преко кољена; јер се просто и тврди и нише: да нам је наша Црква само још у толико нужна, у колико она помаже, да се одржи „ сржка индувидуалност то јест, да се ми као Срби одржимо у својој српекој народности и свијести; а она виша, она главна задаћа или цијел наше Цркве — та се више и не спомиње; — није више повољна данашњем, тобоже, просвнјећеном духу времена. Али сви ти, који тако тврде и пишу, и творе и зборе, љуто гријешепротив своје Цркве: и као Хришћани и као Србљи. Ти навалице бјеже од' Спаситељеве науке, који нам рече: „ Еаја бо полза человјеку, ашче преобрјашчеш мир вес и отшчетит душу своЈЈ. Мли что даст человјек измјену на дуиш свое/ј. " „Каква је корист човјеку ако добије сав свијет, а огријеши своју душу? Или чиме ће замијенити своју душу?" И ио овој науци, нама као Хришћанима — душа наша и њезино спасење, мора бити прече од свега на овоме свијету; прече од оца и мајке, од сестрице и љубовце — нрече и од самога Српства! А ти исти гријеше љуто и као Орбљи, јер се противе духу и тежњама самога народа. Није ли оно мајка Краљевића Марка, кад је пошао у оне несрећне таборе, учећи га како сам већ рекао, да само истнну говорн; није ли ве-