Српски сион

Бг. 16.

„СРИСКИ СМОН."

С тр . 255.

дим, догласила му и ову јованђелску науку: „Ђо ље ти је изгубиши главу, него своју огријешити душу Не слажелисе ово најпотпуније са горњом Спаситељевом науком? Па није ли и српски великомученик, славни кнез Лазар на оно питање Свете Богородице: „Коме ћеш се нривољети царству" — одговорио, да воли царству небескоме, „А него ли царству земаљскоме, Земаљско је за малено царство, А небеско у вијек и до вијека !" Па толики наши добротвори, од Немање до нашијех дана, с чега се уписаше у вјечну књигу, у вјечну читуљу, него због оне узвишене и најсветије жеље: „Да се тима поје литурђпја, „И овога и онога свијета" — ? А која је то школа, што је учила стару Јевросиму, да онако свога сина учи ? Који је то завод, гдје је кнез Лазар научио, да је небеско царство у вијек и до вијека? Који је то завод, што је учио и што учи и данас, да је све труло и нестално, а само је душа вјечна и бесамртна? Тај завод, та школа, коју мора једнако учити : цар и убог, учен и неучен — тајешкола: Христаова и наша Црква. А то је права и главна задаћа тога завода; а ио што тај завод уз ту задаћу: његује, кријепи, подржава и штити и нашу српску народност, нашв сриско име и језик: онда морамо тај завод и двоструко већма љубити и поштовати ! С тога и рекох мало час, да је држава орган човјечанског разума за времено, за земаљско царство; а Црква је орган божје воље за вјечно царство. Као такав орган Црква је „ завод " који је уређен божјим словом и онима црквенијем канонима, што су на томе слову основани, и који се односе на „догмаше вјере."

Али је Црква и „друштво" заједно, као „собраније вјерних " т. ј. као збор свију: у једном имену Христовом, у једној његовој вјери, у једној љубави и у једној нади на вјечни живот здруженијех људи. А то „ друштво " и оно је уређеио опет словом божјим и онијем црквенијем канонима, што су на томе божјем слову основани, а који се односе на црквену дисциплину. И као што је Христова и наша Православна Црква једна п иста, и као што је та Црква једне и исте мете или цијели: и „ завод " и „другитво" : тако су и ови канони иједнеидруге врсте, и они што се односе на догмате вјере и они што се односе на црквсну дисциплину, врло на тијесно скопчани једни с другима, да нм је врло тешко наћи међу, а још теже обиљежити на тој међи таки случај: у колико би се огријешио о канон црквене дисцинлине, а да се уједно неби огријешио и о канон православне вјере; или да би могао неко згри јешити „заводу" а да заједно не згријеши и „друштву." Слободан живот у томе друштву по тијем каионима, — слободаи, независан и сигураи живот и од другујех, ма кога имеиа фактора у држави са другијем свијетом паше грађанске заједнице; слободаи живот и од сваких ирава и, изгреда индивидуалне т. ј. личне слободе иојединијех чланова у томе друштву: то је г^рквена автономија или автономија у Цркви. Али автономија може имати више смисала, Она је код демократског прпнципа протестаната другог смисла, а другог је смисла она автономија у нашој Православној Цркви, која има свој посебни, од самога Бога, положени устав, од кога она одсшупиши не смије. (Наставиће се)

КЊИЖЕВНЕ ОДЕНЕ II НРИКАЗИ.

Шешатизам православне српске епархије горњо-карловачке концем године 1892. У Карловцу. Штампарија Карла ХауптФелда. Ево нам и опет новога шематизма — и то шематизма наше највеће и најмногобројније епархије горњо-карловачке, у којој има нашег срп. нрав. народа свега: 311.904 душа. Сваки нови шематизам нама је мио гост, јер сваки нам

износи слику дотичне епархије, те нам служи за једнно и најбоље средство, да своју цркву и народ свој у целини и деловима што бо.ље упознамо. — Као што је познато предпрошле године изашао је шематизам пакрачке епархије, прошле године нојавио се п шематизам архидијецезе сремско-карловачке. Сада ево имамо и шематизам горњо-карловачке епархије. Шсма-