Српски сион

Б р . 16.

Стр. 247.

.г.ењима: да се забавишта, која већ иостоје, према овој од|)едби иреустроје и забавиље, које ова уредба затече као неоспособљене у служби, да могу себи нужно стручно оснособљеље у одређеном року прибавити. У глави 11-ој ове најпонизније иоднесене школске уредбе, уредио је верноодани сабор овај све одношаје српских автономних народних школа. Да би наиме чланови нојединих српских православних општина могли одговарати оним прописима угарског XXXIII. закон. чл. од 1868. и прописима хрватског земаљ. закона од 31. октобра 1888. год. о уређељу пучке наставе, који се прописи односе на вршеље ошите дужиости обавезне наставе, састарано је одредбама овога поглавља уредбе: да црквене општине подижу иотребан број школа, да исте својим средствима, потпором месних политичких општина издржавају, опстанак ових својих школа оснивањем општинског школског Фонда трајно обезбеде, да на исте школе пристављај у довољан број оспособљених учитеља и учитељица, и да иастоје, ио своме школском одбору, да се сва за школу способна деца у исту и упишу. При општој тежњи, да се материјално стање народних учитеља побољша и тиме што већи број способних учитеља за вољно и одушевљено вршење овога велеважнога звања добије, и ненрекидност службовања учитељског у једноме месту обезбеди, предузео је верно-одани сабор овај повишење учитељске дотације завођењем петогодишњега доплатка, нарочите наплате за црквено појање, ујемчио је учитељима накнаду сеобног трошка, потпору за време болести, а издавањем посмртног квартала и прву помоћ њиховим породицама у случају смрти. Исто је тако јасније одређен и начин како се учитељи бирају и пристављају, ујемчена им је сталност у службовању с тим, што се из службе своје могу отнустити усљед тешких преступа и само иравилно донесеном пресудом предпостављеног им епархијског школског одбора, одобреним митрополијским школским саветом. Но све ове жртве које приносе црквене општине на оснивање, издржавање, опрему својих школа, и на дотацију учитеља, остале би без жељена успеха, ако се ие би донеле биле у уредби овој и такове одредбе, којима се смера, да се ујемчи уредно похађаље школе и одређују се уједно и осетљиве казне за оне родитеље, који пренебрегавају законом ирописану дужност, да своју способну и здраву децу шиљу уредно у школу ради дневне и иовторне наставе им. Исто је тако овај верно-одани сабор прописао у овоме поглављу школске уредбе обим и трајање те дневне и иовторне наставе и оспособљење оних стручних лица, која ту наставу врше. Многогодишње искуство показало је: да је нужно, да се учитељи и учитељице када сврше учитељску школу, подвргну само теоретичкоме исниту, да после овога испита делују у својим звањима две године дана само у привременом својству, и тек, када се довољно извеште у практичиом раду у народној школи, да онда иолажу практички учитељски испит, и тек носле тога, када и тај испит успешно положе, да се поставе за сталне учитеље и учитељице. Па и после свега тога нужно је и сталним учитељима да се у струци својој све то више усавршују, што се мислило, да ће се најбоље постићи тиме, ако се црквеним општинама стави у дужност, да крај сваке итколе установе школске књижнице, да за исте набављају за учитеље им нужне стручне књиге и листове а учитељима наложи, да редовно походе онштинске, нротопопијатске и епархијске учитељске зборове, на којима ће се расправљати и дидактично-педагошка питања. У овоме делу уредбе наређено је и то: да се учитељи могу бавити другим узгредним иословима само са дозволом своје надлежне епархпјоке власти, учињени су