Српски сион

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 278.

„ Свештеници пе могу ништа чинити без воље или иротив воље свога еиискоиа". (Канон 57. Лаодикијског сабора.) Такав положај епискоиа и свештенства нијесам му ја дао, нити ово из нрста исисао. Такав положај дао му је сам Господ, основатељ свете наше Цркве; дала му га је њезина повјесница иод различнијем владаоцима и господарима, крштенијем па и некрштенијем, на цијеломе православноме истоку, и то од првијех и најстаријех времена. Такав положај добио је и први срнски архијепископ и просвјетитељ, Свети Сава, који нам је установио посебну, српску, црквену автономију и јерархију. Такав ноложај дат је срнском епископату и у знаменитом законику цара Душана. Такав положај зајемчен је нашем еписконату и у овијем државама, у стеченијем српско народнијем привилегијама. Такав положај зајемчен је у регуламенту 1770. и 1777., у деклараторији од 1779., у консисторијској системи од 1782., којима су уредбама уређивани и уређени одношајн нашег јавног живота око митрополита и око епископа, као око старјешина и стожера наше црквене управе. Па и најпослије такав положај поновљенје и нотврђен и нревишњим рескриптом од 1868, јер у IV. А. §. 1. изрично се вели: ^Еиискои уиравља дијецезом ио црквенијем канонима, у чему га конзисторија дјелом и савјетом ирииомаже". „Еиискои је наравни уиравитељ и надзорник Пјрквено-народних добара у дијецези". (V. А. §. В.) Па као што је уз епископа, као уз главу духовне црквене унраве у прва и старија времена стајала „Санедруја презвитера" , — црквенн савјет његов, који му је помогао; тако је и кашње кроз сва времена црквене новјеснице и до нашег вијека остала уза-њ „конзисторија", која епископу и савјетом и дјелом уирављати иомаже, али она сама без њега нигита радитаи пе може. Таки је ето положај еиископа у Нравославној Цркви, као прејемника Христовијех апостола, којима је право и дужност управе евоје Цркве предао сам Госиод Исус ^|ристос. Високи саборе! Овдје морам малко застати и обазрети се на наше саборе, што су држани послије 1864—5. године. Има их на броју 7 као п васељенскијех; истијех 7 српскијех сабора,

то је иравијех седам гладнијех годипа у нашем црквеном животу. Од то доба и то од сабора 1869. настаје нешто друкчије. И то је врло добро признао и обиљежио у своме мајсторском говору наш високоиоштовани члан н друг др. Мих. Полит, кад је рекао, да смо ми од оно доба ударили страниутицом. А за што то ? Дозволите ми, високи саборе и високопоштована господо, да вам овако по правди Бога истинога испричам, где је, но коме суду и иснитивању, извор свему злу! Ево ја слушам овдје, већ више дана разговоре и разне договоре; слушам лијепе бесједе и праве орације и у евијем тим разговорима, бесједама и орацијама чујем — што не бих мислио, да ће се то и чути и јасно разабрати и у овоме нашем сабору. Ја видим, да је много што-шта и са улице прешло у ову нашу кућу, у ову нашу светпњу. Има нас и овдје, који ужасно кипимо мржњом према нашој јерархији. (Немир и иорицање на љевици). Молим господо! Ви сте ми на почетку рекли, да ћете ми датн слободну ријеч, а ја ћу, будите увјерени, само истину говорити. У онште се држи иогрјешно : све би ми најљеише уредили ио својој вољи, али не да наша јерархија, не даду иоиови. Они свгму сметају и шурују са владом а иротив свога народа. А ја вам кажем, господо, није тако! Добро је рекао др. Полит, како је оно рекао Рајко од Сријема Маргити дјевојци: „Што Иу себи,шти ли Иу Сријему ? и Али ми дозволите, да вам отворено речем, да наша срнска јерархија и да наше свештенство никад није било непријатељ ни своје Цркве ни свога народа, него са свијем обратно. Има неких важних историјских догађаја у нашој историји, који су са свијем погрјешни и управ лажми, па се тако изврнути и лажни преписују п непрестано понављају но разнијем књигама, новпнама, часоиисима, календарима и т. д. А ти се догађаји поглавито тичу наших старих митрополита и владика, као главнијех црквено-народнијех старјешина, но отуда се тијем лажнијем пксањем ненрестано нодхрањује мржња и народно нроклетство према тијем старјешинама. Тако је ено и јуче иоштовани заступник, Стеван Јовић, сномињући сеобу нашег народа за патријарха Чарнојевића озбиљно устврдно, да смо ми сви прешли тада на царски позив с оружјсм у руци и уз извјесне претходне погодбе. Тако се то пише по хиљаду пута и на хил,аде

\