Српски сион

В р . 20.

С тр . 321.

Високи саборе! Сад би било на реду, да све редом тачку но тачку кажем, како ја мислим о овоме предложеноме нацрту за наш народно -нрквени устав. Имао бих ту много да кажем и о онштинама и о свештеничком сталежу — али не могу више онширно говорити, сустао сам, уморио сам се. Него ћу укратко рећи: ја нристајем уз овај нацрт и гласаћу мирне душе, да се прими и за специјалну дебату и то с тога, пошто он у многом мијења на боље оне ногрјешке ночињене од 1869. Има и у овоме нацрту и тога, што ја не бих могао примити и што треба исправити, али ја видим да је много што-шта ноправљено и да одговара куд и камо боље по требама наше Цркве и нашега народа и моме увјерењу — него ли досадашње наше уредбе, особито оне привремене. А оно што му још недостаје и са начелне и са Формалне стране, може се све лијепо исправити у специјалној дебати, само ако хоћемо н ако смо дошли амо, да што радимо и урадимо. Ја бих радо гласао за ириједлог пресвијетлог барона Живковића, само да га је јасно и тачно ирецизирао; и ако он то тако прецизира, да се тијем дође до онштег споразума, ево ја сам ирви ту, да усвојим тај ириједлог пресвијетлог барона; и ко гођ иронађе начин да се ми сложимо сви у један табор, даједнодушно радимо, да нодигнемо углед своје Цркве — својих епискона и свога свештенства — ја сам свагда уза-њ. Помислнмо, господо, колика је одговорност данас на нама и пред Богом и пред народом и пред историјом! Да ви знате, господо, колико се данас човјек мора мучити, док у нашој старијој историји објасни неки догађај! Да знате колико се ту мора нреврнути књига, листина, записа и т. д., али наш данашњи рад онисаће ено они млађи наши, (говорннк унире руком на богослове, што су на галерији) они, што ће нас скоро наслиједити и овђе сиђети, ђе ми ево сједимо. Они ће прибрати све наше поступке и све наше ријечи ио новинама и но часописима, па ће нас по нашијем властитијем ријечима судити и немилице осудити, кога гођ нађудаје за осуду. Онда не ће никога испричавати ни страначки обзири ни задане ријечи. Права историја не гледа на то, она ампутира, све што је нездраво. горе него нож најлемилосрднијег доктора — хирурга. Та ако ми, Србљи, нијесмо доста патили, онда није ни море слано! И сва та патња још

нас није онаметила, још нас ево у таборима. Та пом^слите, господо, шта је наша задаћа ? Ми нећемо стварати великијех политичких закона. Наша је главна задаћа јасна и кратка. Гледати да нам црква не прокисава, и да су нам свештеници уредно плаћени; гледати да нам школа не прокисава, и да нам је учител. уредно плаћен — и најкашње гледати да оно пара, што имамо по општинама, да нам се не развуче и не пронадне. То је управ језгра наше задаће, а све је остало л>уска. Па хоћемо ли доказати да и то не умијемо уредити? Та јесмо ли Хришћани, јесмо ли људи ? Та ваљда се не ћемо одавле разићи као злотвори, као Турци или — — као, — Боже прости, као дјеца. Најпослије молим сваког брата, да неби ове моје ријечи узео за увреду. Нијесам ја устао да кога вријеђам, већ сам устао да вам по правди Бога истинога кажем, какво је наше стање, да вам жажем : на коме је царство. Жао ми је, што сам једног свог главног нријател.а увриједио, и жао ми је, пгго га није овдје, да га јавно замолим за оироштење. А тај мој пријатељ — то је др. Илија Вучетић. Ја сам њему нриговорио неки дан поелије оне конФеренције: да је он највише крив што суошитине и бирачи ударили у нротесте неке, иа сам ту уиотребио незгодну ријеч, рекав му: „Што си звонио на ларму, прије него си ватру видио?" Он се нашао увријеђен на ово, што мн је сам казао, и с тога ми је жао што га није овђе, да га, као што рекох, јавно молим за опроштење, јер мени је његово пријатељство и мило и драго, и да сам знао, е ћу га тијем увриједити — не бих му то рекао, али кад се оваки послови расправљају, не можемо сви једнако мислити ; надне ту по која и крупнија. Ја бих имао још много и врло много да што шта кажем о нашијем нриликама — али не могу више да говорим — управ сам сустао. А што рекох не порекох -- и овим завршујем. (Бурно одобравање и „живио" са свију страна. Патријарх устаде са свога пријестола, дође до говорника, нољуби га у чело и у уста рекав : Ао синко, Бог те поживио, тако се брани своја црква! Исто тако пољубио а с говорником ц његов дијецезан и врло много заступника. Стеван Јовић нољубио се такођер уз ријечи: Чеетитам ти, ако се и не слажем у свему).