Српски сион

С тр . 320.

бр. 20.

овом нашем пољу; признајемо да смо сагријешили, иа се инак ие кајемо и гријеха не поправљамо! Ево сам вам нацртао у најкраћим нотезима, шта је све бивало с нама од 1090. Колико смо сваке муке поднијели, и све то још нас није опаметило. Ево нас још у трзавици ; непрестана мржња и не вјерујемо ни својој памети ни својим очима. Не вјерујемо јерархији, не вјерујемо влади, невјерујемо ниједан другом. (Порицање на левици. Говорник: хоћете ли да вам читам ваше чланке'? Не ћемо, не ћемо!) А зашто је то! Ево да вам кажем и ту истину! Опонирали ми колико му драго; копрцали се ми како му драго, ми морамо признати, да је мађарски народ господар у својој кући ево већ хиљаду година (гласови: заједно с нама), јест, заиста данас заједно с нама, само што он нама госиодари. Нема тијех параграФа ни чланака, којима ћемо ми препријечити, да се влада која му драго, — чија му драго, не мијеша у наше автономне иослове. Ако затворимо врата, она ће на ирозор, ако ли затворимо и прозор — она ће отворити обоје — чим ми прекорачимо своје I дужности. Само свјеснијем вршењем својих дужности, само поштовањем својих автономних власти, занријечићемо ми владино мијешање у наше автономне цослове. А ми баш радимо нротивно, дозивљући сваки час угарског министра, да нам он нравицу изрече мимо нашијех автономних власти, јер не вјерујемо својима властима. Ми смо Србљи заиста ионосит и храбар народ, али имамо велику ману, што своје иротивнике у вијек омаловажавамо — иоништавамо. Па тако постунамо и према Мађарнма. А ја вам, госиодо, отворено кажем, да за мене нема љепше историје у Евроии од историје мађарског народа. Они су на сабљи освојиди ове красне земље ову јевронску житницу, прије хиљаду година. Имали су своју народну динаетију преко триста година. И у тој династији било је борбе, збацивања, ошљепљивања, — па тај малобројни народ ипак се одржа и у својој политичној самосталности и у својој народној свијести. Тај народ доводио је кашње на свој краљевски пријесто владаре: из пољске, ческе, немачке па. и талијанске династије, подизао је и своје одличне племиће на тај пријесто, као што је био краљ Матија — на уза све то одржа се он у својој политичној самосталности и у својој народној свијести. Тај народ иретрпео је турску поплаву и господарење; наслонио се на Нијемце па и

опет се одржа и у својој политичној самосталности и у својој народној свијести. А за што то? За то, што никад није дао да му се руши онај темел.ни државни устав, што га је држао у јединству. Сви владари од Фердинанда I. дрмали су на том стожеру випте мање, да га ражл,уљају и ослабе — али су Мађари свагда умјели и снаге имали, те наиадаје мушки одбити па макар и револуцијом — и ево их на прагу своје хиљадугодишњице! Ово није пјееничка Фантазија него историјска истина. Али мн Србљи или што нијесмо хтјели или што нијесмо умјели — као да се том историјом нијесмо ни најмање поучили. Наше политичне вође од доба уставне ере нослије 48. године: мјесто да су добро нроучили своју историју од 1690. на да су се њоме и користили; мјесто да су проучили смисао и садржај народнијех иривилегија онако, како ихје иротумачио Сава Текелија још на темишварском сабору — мјесто да су добро нознали основни устав своје Цркве — па да су се постарали: да загладе оно, што је иокварено још у самоме почетку; да законитијем путем санирају и уреде све наше одношаје према држави, ми би данас заиста имали уређене све наше послове. Мјесто свега тога ударили су они у шупљу иолитику ц онозицију и према држави и према својој јерархији, од које нам данас ннје ништа остало послије толике узалудне борбе — осим неколико пензионираних политичара! (Бурно добравање.) И ја бих, господо, био у опозицији, и тражио бих највећа ирава за свој народ, али тријезан и зрио човјек свагда напријед мисли: што може бити а што не може. Па и ово стање ја не разумијем; наш народ шаље данас на држа.вне саборе и у Пешту и у Загреб л>уде влади најновољннје, и амо ево на наш сабор исти тај народ шаље највеће опозиционалце. То је за мене болесно стање! Нама није нико крив, што смо изгубили битку на Косову; нико нам није крив, што смо амо прешли; али кад смо већ овдје, морамо гледати да се консолидирамо са онијем народима. са којим у заједници живемо. Ми се морамо, хтјели не хтјели, већ једном нрилагодити ономе стању, у коме се заиста налазимо! Иначе само сметамо а ништа не стварамо, и што се већма будемо копрцали, тијем ће се више наћи ђевера, који ће нас везати, и бићемо непрестано у изнимном стању, као што то рече др. Полит. Али то изнимно стање морамо отклањати н то стоји само до нас!