Српски сион

„СРПСКИ СМОН."

С тр . 319.

можеуједном говору, за то ћу само папоменутн вам господо, зле пошљедице од тога. И баш те ношљеднце и јесу оно, што мене као Србина и сриског свештеника и иеку највећма. На такве иошљедице није у своје вријеме ни помислити могао онај, који је — нећу рећи хотимице, ади у својем млађаном заносу за демократском управом и за њезином умишљеном срећом, заишао тако далеко, да је епископа иокренуо са његовог, црквом му додијељеног становишта, и да га је тако нокренутог са тога становишта у њсговом ноложају, на челу црквене управе, ограничио таквим ограннчењем, поред којег би епискон — ако би и сам слабијп био, ради свога мира и ради своје угодности, — још попустио — на жртву падати п пасти морао несрећној струји нашег времена. А та је струја нашег времена и њезина је цијел: срушити пајвиши углед нагае Цркве, како би јој се без тога угледа, разбило једииство и у јединству и НЈвзина снага. Сам је Спаситељ рекао: „ Иико не може иоку^ство јакога, ушавши у куИу његову, отети. ако најирије јакога не свеже: и онда Ае куИу његову оилијенити и . (Марко, 3, 27.) Врло ми је угодно навести, да се овдје слаже са мном нотпуно, високопоштовани друг наш, др. Полит, јер ено јуче рече од прилике ово исто: „ При граЈјењу иаше автономије. рече он, ми не моо/семо, ми ие смијемо нешто заборавити, веИ морамо решиектовати као неку светињу, и то је велика заједница Источне Цркве. Све што не одговара тој заједници, ма како слободоумно, ма како демократски било, морамо елиминирати— одстранити и .. . „Нема сумње, наша Источна Црква, она је еиискоиална, ми је држимо да је ирава, стара аиостолска". Ј а ово све од ријечи до ријечи иотниеујем, и чудим се г. Политу, што и он иризније, али ипак остаје код старијех уредаба Јест, господо, ми онако несвјесно хитимо тој струји у помоћ. У цркви облачимо владику у светитељеке одежде, појемо велегласно: „ кнеза и арвосвештеника нашега, иомјани нам Госиоди, многољетствуј владико"! — а на улици и у листовима: највеће погрде, најпростије сумње бацамо на евоје епископе; називамо их свакојаким погрднијем именима — па тја и коњокрадицама! Не ћу рећи ништа, и владике су људи, па могу као људи и погријешити, него

ми такиЈем ноступком нонижавамо достоЈанство и углед своје рођене Цркве, кад грдимо њезнне прве достојанственике, на тја и неки свештеннци, не сјећајући се оног апостолског канона: „Књазју бо људеј твојих да не речеши зла " — јер се иначе одлучењем казни, ко тај канон престунаЈа не браним Никанора, Нектарија или Георгија, — али док је он мој патријарх, док су они владике моје Цркве, они су за мене светиња. А кад тако пролази патријарх и владике, што ли је, од нас. — свештеника! Код нас је заиста оно стање из Инђије, из земље ироклете, 1)е ие ноштује млађи старијега: нити народ поштује свештеника, нити свештеник проте, нити прото владике — — и томе даје новода н примјера сама наша интелигенција. А ко го1> рђавијем примјером саблажњава свога брата, тај л.уто гријеши против своје Цркве. Ми нијесмо овђе у Цркви, да унрављамо свој живот по њезинијем заповијестима, и да се кроз Цркву спремамо за овај вјечни живот. Ја сам госнодо, и као свештеник, н као Србин најприје Хришћанин, па онда Србин, и као свештеник, морам бити најприје Хршнћапин. И ако ми, интелигенција и велика п мала, тој онасној струји не станемо што нрије на пут, да нам она н нрости народ не запљусне, ја вам кажем, господо, да је то пропаст наша — Не знам, да ли би то добро било по друге народе ? Би ли то добро било но саму државу? То је другијех да испитују, п иозив и дужност. Али то знам и дубоко сам увјерен у својој души, да би то била нропаст за нас. Пропаст срнском народу и његову имену, нропаст увјетима нашега душевног спасења, које и Ј - едно и друго могло је до сада кроз толике вијекове да се развија, да наиредује п да се нада само поред угледа своје Православне Цркве, само поред њезнног јединства и снаге у томе јединетву. Врло добро рече др. Полит: „Кад смо стварали народно-црквену автономију ми смо били иод уиливом иолитичних околности; на,иае је дјеловало оно бујио вријеме уставности. Ми смо створили слободоумне, демократске установе ио обрасцу вјероисиовијести, које иису имале корена, у нашој цркви". Ја ноштујем ваше велико знање госн. докторе! — али се чудим, кад признајете то, за што тај туђи коријен не чупате из цркве? За што га још залијевате? (Бурно одобравање.) Да, да, господо! Ово је криво пашем неуспјеху на