Српски сион

„српскм сион."

Б р . 20.

зан „Стевана Михалџића" од сукоба између председничке дужности нарохове н духовне настирске. Зар се збиља свему томе ноклонио др. Полит? Зар то „розлози странке, да не буде нротнв данашњег избора нредседннка" ? На „ачење" нроте Дана Прице не ћемо се обзирати. Њему је његов ноиуларитет, и амбидија, да буде „лен" у сабору и да се донадне

иублици у сабору и изван сабора, милија и важнија, него цела бутун автономија. Па зашто га бунити у том његовом „стаљу". Он је бар остао себи из г. 1879 доследан; доследан у — — заблуди. Ко би нас хтео ради ових речи узети на одговор, пре свега нека нрочита говор г. ироте Прице, изговорен у генералној дебатио „уставу", изгозорен носле говора г. ироте Грбића. шће се.)

Г 0 В 0 Р ИРОТЕ МАНОЈЛА ГРБИЋА, држан у сједници ерпског православ. народ. црквеног сабора 11. новембра 1892. (110 СТЕНОГРАФСКИМ БИЉЕШКАМА.) (Свршетак )

Послије Стратимировића дошао је за ми тронолнта бачки владнка Станковић, који је врло кратко вријеме унрављао, а нослије њега дошао је натријарх Рајачић — а одмах за тијем и несрећна 48. година Да Бог да нигда се више не повратила! (Да Бог да!) Све догађаје у 48. години могу обиљежити врло кратко са пјесницима. Зачуо се ратни поклич: „ Устај, устај Србине "/ — И Србинје устао. За тијем се разлијегала весела нјесма: „ Мјвсгао славних Не.мања и цара Душана, Бчг нам за сад локлапа војводу Отефана "/ — Али одмах за тијем зачула сеи она погребна: ,, Војводину гроб ^окрива и ! Још један нови доказ, како су други Фактори моћнији и од краљеве ријечи. Али са том 48. годииом задаје се и љута рана нашој Цркви и нашој јерархији. Наша јерархија први пут гази у крв! Мјесто да срнског натријарха сликамо као светог Саву са проповједаонице, с крстом у руци, а ми га видимо на коњу са сабљом у десници. Све се то некако бацило на нолитичко поље: и патријарх и владике, од чега се пошљедице и данас осјећају. Камо наше лијепе среће, да је патријарх Рајачић онолико доииса писао ради богословске семинарије, колико их је писао ради војводовине! Не ћу више да говорим о 48. години, кад знам и ја, а знате и ви, шта је све било. Требало је бранити прејасни нријесто од бунтовника, али је требало ноштедити Српску Цркву, ,да она ту не командира.

Него ћу говорити о оном, што је настало нослије 1848. године. Чим је дошло уставно доба у Угарској — и ако смо се ,'вуто били завадили са Мађарима, и на темишварском сабору љуто их увриједили — али не својом кривицом, ве11 по команди својих господара — ипак добивамо и ми као и остали народи и вјероисиовјести иознати законски чланак од 1868. Уставна влада . угарска иризнаЈе нам државниЈем законом, да слободно управљамо својом Црквом, својом школом и својима закладама наравно у границама државнијех закона; а ми мјесто да се том слободом користимо, па да своју Цркву уредимо према њезиној ирироди и према њезином опредјељењу на темељу њезинијех канона, — а ми, велим, угледајући се у установе туђијех вјероисповјести, окренусмо наонако, држећи, како сам то већ рекао, да нам је наша јерархија крива свима неуснјесима на политичном пољу, да нас је она хтјела поунијатити и да она иотпомаже државну власт против свога народа. Мјесто да смо дотле, деклараторијом врло скучени положај наше јерархије, проширили и учврстили, држећи се најстрожије онога темељнога устава наше Цркве, ми смо на нашпјем саборима за тијем ишли, да што већма скучимо власт иаше јерархије. Врло би далеко одмакао се од своје зада.ће, да сад овдје све наше уредбе, донесене на саборима од 1869 , редом критикујем, а то се и не