Српски сион
Бг. 20.
„СРПСКИ СИОН."
С тр . 317.
и не може већином служити као поуздава одена председникова рада. Та колико има председника, који уживају поверење опигпша, у којима је и незаконита скупштина, незаконити одбор, илегалан већином рад — а ноторан неред! 11о нашем скромном мишљењу, према задовољству општине много је одлучније и стварније задовољство „виших" епархијских власти. Јер кад је ова задовољна са радом нрерседника, несумљиво је, да ће бити задовољна и оиштина, ако т ај рад буде просуђивала са о пштинских интереса. Задовољство епархијских власти са радом председника значило би наиме, да је у општини потребан ред и напредан рад. Не буде ли у општини тога реда и рада, општинари ће увек имати пута и начина, а и времена, да се ради тога жале вишој епархијској власти. Ири томе није потребно „одрицање поверења", нити ово лечи каково зло. Ту одлучује — дисциплина више власти. Та може помоћи, а особито код пароха, који не може слећи раменима и одманути руком и рећи: „па — ја ћу „на имање", мојој кућн, канцеларији, тезги или плугу". Парох зна шта га чека и шта дочекати може, ако се налозима своје иретпостављене власти не одазове п ако их не изврши у интересу онштннскоме. Да ли у томе г. др. Вучетић и сва опозизиција види већу или мању гаранцију за рад и ред у нашим онштинама, то је њихова ствар; али, да без дисциплине и услова за вршење дисциплине неће бити у већини наших општина, и о д с а д, жељена и потребна рада и реда то је непобитна истина. А те услове могу нружати само свештеници, по своме ноложају и одношају према епархијским и другим црквеним властима. Нема бојазни „од вечитог иредседника", него од недиецинлине. Дисциплина ту решава. А дисциплина је немогућа — у пуноћи према скетовним председницима, који би и од сад као што су и до сад — игнорирали епархијске власти, кад им вол^а дође. А ова долази често. Предпоставка, да би парох иредседник могао у споразуму са цркв одбором и скупштином радити нротив интереса општине, пре свега Је врло слободна и иретерана, а као разлог прот «в природног председништва и — наивна
Та нредпоставка нружа такву слику, на коју не знамо ко да више захвали г. дру Вучетићу, или свештенство или наше црквене онштине или цела наша автономија. Замислите само: нарох председник, цео одбор и цркв. скунштина раде против општинских пнтереса у споразуму! Да смо весели! Ал шта ћемо, та је слика требала, не би ли што већи страх изазвала, и што већу мржњу нротив природног председништва. У тој тенденцији се огледа н — наивност. Јер, кад би такве општине било, зар би->ту био лек изабрани нредседник? Па ко би ту био онда „спасајушчи" председник? С ким би тај радио? Интересантан би био одговор. Сигурно би се ту добавио председник из другог села, па и цео одбор и цела скуиштина . . . 8шшпа вшпшагит: разлози иротив нриродног председннштва нароховог усиљени су, иривидне вредности, проста цепидлачења. Не доказују друго ништа, него: да опозиција против тога председништва нема стварна и објективна разлога. У оскудици и суши овакових разлога, онозицији је и 1892. г., као и 1879, као „избавленије" дошло оиозицпоно свештенство са својим „свештеничким" разлозима. То је потврдио особито г. др. Полит. Он се није устручавао иозватн се на опозицију свештеника неких, против природног нредседништва од г. 1879., као и на данашње либерално-радикалне свештенике, ма да му је врло добро нознато, шта данас мисле у томе питању баш они, који су 1879. билн најжешћи опозицнјонари; ма да му је врло ировидљива вредност и данашњих свештеничких онозицијонара, и ма да је и сам тога уверења, да би се нредседништвом подигао „авторитет свештенству", „држећи уједно, да ће свештеник као човек вишег изображења, знати у сеоским општинама администрацију боље водити, тачније извештаје подносити и рачуне састављати и да свештеник, који стоји под извесном дисцинлином већу гаранцију пружа и више поверења имати може, него световни нредседник у сеоској општини, који често у себичној намери за себе и за своје присталице свакојаким средствима испослује свој избор". И крај свега тога, могло је дра Полита у уверењу подрмати, са уверења скренути на нр. оно демагошко „ачење," оно пренемагање једног Дана Прице и она „недужна" боја-