Српски сион

Стр. 358.

„СРИСКИ СИОН."

Вр. 23.

му је круна и украс, јер у н.ој носи салик божји, зрачак његове вечите истине. „Јер као што спољашње, видљпво сунце обасјава овај телесан свет, тако светли Бог, разумно сунце, у нама," вели Тома Аквинат , „отуда је ириродна светлост разума, која борави у нашој дунта, осветлзен>е од Бога, те тако бива светлост у нама, нека сличност самој божанској супстанцији." Свака пак духовна и чулна моћ тежи за објектом, који јој пристаје, коме је памењена, у коме налази своје задовољење и своју сврху. Што је оку светлост, то је истииа духу човечјем, његов особени објекат, који је за то,да у њему дух борави, атмосФера, у којој он једино може да дигае, његова наслада и његово блаженство. „Човек не живи само о хлебу"; његову духу треба још вигпе, још прече хране; истина је хлеб духу. Н>егов дух живи само о истини и у истини; за то лаж убија његову душу, а истина задовољава његову духовпу природу, слаже се с његовим најплеменитијим, најјачим и најбитнијим нотребама. Та ко није већ окугаао оне тихе милине, искусио оне неописане радостн уиутарње, кад се истина, пакон дуге, мучне борбе, у иуној сјајности иојави иред иаишм духом? Ко не зна велику срећу мислиочеву, кад после озбиљна, трудна испитивања гледа одавиа наслућивану, али сада тачно докучену истину, била она, ио своме значају, велика и од замаганих иоследица као ироналазак закона, по којима се креће звездано небо, или незнатна, до тада непозиата травка, која је једва вредна, да се ко овлаш на њу осврне? Ио, шта је истина? ИТ та је истинито? Истинито је, што јест и што дух упозна као тако. „Тако ја одређујем истину", вели бл. Августин 4 ) „на се не бојим, да ће се моја одредба одбацити за то, што је сувише кратка. Ја велим, истинито је опо, што јест." „А лаж је," примећује даље 5 ) „онде, где се мисли, да јест негато, гато неје." 4 ) ВоШо^и. II. 8 : Vегит тПп УкТеки е88е 1(1. с^иос! е«1> • б ) Бе уега геНо\. С. 36: Сш Шис1 тагШев^ит е§1 Га1811аз езбе ? ^иа 1с1 ри!а1:иг евзе, диос1 поп еак.

Може ли дух да иађе истииу, да сазна оно, гато јесте; или му жеља за истпиом не ће бити никада задовољена, жеђ за њом пикада утољепа? То не може бити. Погледајмо само цвет у пролеће: сви му пуиољци теже супцу; детенце на мајчину крилу: очи му се отимају за сунцем. И цвет усише зраку сунчану, телесно око упија светлоет; на зар само духу, који је створен за истииу, да никада не буде светлости, за духован свет да нема никакога сунца, иикада да не сване дан? Зар само он да увек, жудним очима, тражи светлости, а да је никада не налази, увек да му је питање на језику, а иикада да не добије одговора? Та дух не љуби истину само већма од свога тела, него већма од сама себе! 6 ) Онда бн збиља биле истииите оне речи грчкога песника: 6 ) Јер нема од човека јаднијега створа, Од евега, што на земљи дише и миче се; онда је човек доиста онако, како га је оцртао, у најљућем болу онај, глухом очајању иредаии, Римљанин 7 ), у доба опћега иропадања: „Човек је биће пуно иротиворечиости и опрека, најнесрећнији међу свима створовима, јер остали створови немају потреба, које прелазе своје границе, а човек је нуп патучеи потреба и ;кеља. које се не могу задовољити. ЕБегова је нрирода лаж, највеће убоштво, здружено с највећом охолошћу. — Међу толиким и тако великим злима, још је највеће добро, гато он може сам себи живот одузети". Онда би био цео његов живот сизифов носао, и највећи дар нрпродан, његова најужаснија мука. „Што човек ништа знати не море, За то ми срце чисто с.агоре" меће песник 8 ) у уста једном међу оним духовима, који узалуд теже за истином. И он право вели; јер жеља за сазнањем била би за човека мучап пламен, у коме срце сагорева без наде. Али човек, круна и савргаенство створења, неје за то на свету в ) Омир, Илијада XVII. 440. 7 ) Плиније, ТГ1 к1ог. па(иг. II. 7. ") Гете, Гаиа1.