Српски сион

С тр . 379.

тамо иогоднија и боља — него ова наша, која нае еве изједначава, јер емо у њој сви — деца само једног оца небесног?! Зар ће те нанослетку та назаренска вера — боље сиремити за вечно сиасење, од вере ; у којој си се родио, Богу усинио, виделом се света озарио и за коју је Србин своју врелу крвцу ироливао и грозне муке трпио ?! Зар не знаш, да ова света вера наша, која беше чврсти и једини бранич твојих поносних предака, само се за срећу својих верних стара, те да баш њу чувајући, срс11ан и спасен бити може можеш ? ! Зар те не оиомиње и она, кад вели : „не укради, не уби ; не сведочи лажно, не жели ништа, што је туђе, љуби ближњег свога" и т. д. — па зашто се не владаш тако, да ти добро буде, него сн ношао да у плачу и уздаху чемернс дане трајеш, као да је у том сиас и будућа срећа твоја?! Ето, изгубљени сипе свога рода, ето, чујеш ли и видиш ли, да и у овој светој вери и матери цркви иостоји ирава једнакост и да сеона озбиљно стара, како за твоју срећу у животу, тако и за вечно ти спасење с оне стране мрачна и тамиа проба! Па зашто тој светој вери не остајеш и на даље веран ? Зашто бегаш баш нз српске заједнице?! Зар је могуће, да ти баш но ту цену тражиш лажна еиасења, што ћеш се свога милог рода одрећи?! — Јадниче, та клетва те материна прати на том грешном и злочестом иуту! Отац ти сно у вељој тузи презорно довикује: изгубљени снне, зар ти није више свет ни твог оца благослов — ни она мука, којом сам те брижно однеговао и одранио? А народ те ево сав махом иреклиње: да му се из миле српске заједнице не одвајаш, да му број не умаљујеиг, да му и онако незнатну снагу — за живу главу не крњиш! Стани мало, стани и заустави се пред тим понором пропасти, обазри сена том безбожном путу, па нромисли добро, какво благо ти нанушташ, какав јаз за. собом остављаш, а безочно срљаш тамо, где никакве животне радости нема. 0, врати се, врати, у наручја мила рода свога, који ће ти се повратку од ерца обрадовати: јер Србин више није, који веру своју мења; та права Србина није више лако наћи ни у ма којој другој вери, а међу НазаренИма, где и онако породице и народности није, нестаће ти на брзо и сама трага, те ћеш мучки изумрети за свој мили род! Но не само што ћеш се од свога рода отуђити, него ћеш п број ноеледовалаца своје

свете матере цркве умалити; за то те она и призива, да још једном озбиљно нромотриш оно место, иа ком си свето крштење иримио и Вогу се оцу усинио; оно место, којем си са страхом приступао и са покајањем свето нричешће примао; оно место, на ком си у друштву са твојим саученицима побожно ирослављао творца и животодавца свога; оно место, на којем си у зрелијим данима, раме уз раме са твојим милим и рођеним усрдно се молио вишњем створитељу света; — па када то све промотриш, а ти се онда врати у загрљај своје миле својте, која ће ти сс обрадовати, као оно св. еванђелски добрн пастир, што се обрадова нађеној овци својој и као добри отац блудном а повраћеном сину своме, рашириће ти у сусрет руке своје, заогрнути те најбољом одећом и за знак радости заклати теле питомо и нрстен ти на руку натаћи. Покај се дакле и буди учесник оне радости, коју ти је небесно ировиђење наменило, те буди чврст и сталан у вери твојих отаца, којих те и прах иотсећа, да је само у овој православној вери Србина тражити и наћи, па за то вал.а у њој и да истрајемо, јер ћемо само тим засведочити, да смо достојни потомци својих заслужних предака, којп се само нравославним знамењем челичише и поносише, те том врлином разгревани н одушевљавани, унравимо даиас нашу смерну молитву тамо к престолу вишњег оца, когаданас у тројственом значењу јављење роду човечјем прослављамо: као Бога оца у пресветој му речи: „Тк1 еси Ом&'' — Духа светог у голубијем узлету, — а Христа снаса у смерном човечјем облику, па се свечано заверимо : да ћемо сви — и у свакој могућој ирилици трудити се, да све залутале иотражимо и натраг повратимо, и да не ћемо више допустити, да нам се и једна овчица из тора нашег изгуби. А ти, о непостижими Госноде, смилуј се на нас, па нас све изведи на иут нрави и озари нам. твојом божанственом моћи, стазу нашег трновитог пута животног, како би видећи славу твоју, у овој вери, — у којој смо света угледали, хвалити и величатп могли твоје пресвето име, оца, сина н духа светог од сада па до века. Амин. Говорио у Делиблатској цркви Јован Димитријевић, иарох,