Српски сион

Стр. 380.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 24.

РАЗЛИКА ИЗМЕ1У ЧУДЕСА СТАР03АВЕТНИ1 И Важноот овога питања иобуђује нас, да пре свега у кратким потезима изложимо: историју првобитног човечанства, а особито у главним цртама историју јудејског народа ; карактер Мојсија, као највећег чудотворца старозаветних чудес.а; чудеса пророка; главну идсју, која се провлачи кроз сва чудеса старозаветна и ради које је Јехова употребљавао старозаветне чудотворце као оруђа, да би се воља и намера његова у дело привела; треба нам говорити о чудесима Исуса Христа, као Бога и Искупитеља рода човечјсг, и очудесима аностолским, јер Спаситељ је овластио апостоле да чине чудеса у Његово име; на иослетку упоређујући старозаветна чудеса са новозаветнима, дужни смо указати у чему су иста сродна, а у чему различна. Историја нам казује и сведочи, да између свију народа, који ностојаху до рођења Христова на земљи, јеврејски народ бејаше постојаним предметом особитог Промисла Божјег, тако, да историју јеврејскога народа можемо слободно назвати читавим низом чудеса или боље рећи: непрекидним чудом. Знамо, да је прародитељски грех био поче 'гак моралној покварености рода човечјег. Један од синова Адамових учинио је таки нреступ, на који се само закорели грешници решити могу, а даља поколења све се више и више почеше уклањати од створитеља свога, почеше заборављати његове наредбе, и напослетку дођоше до таке иокварености и разврата, да их нравосуђе Божје мораде све са лица земље потоиом истребити, осим иородице праведнога Ноја. Па и та страшна каштига не могаше ноправити људе; за мало, па заборавише и онет људи на Бога, створитеља свога; падоше у безобразно сујеверје, ночеше се клањати разним идолима, одавајући им божанствене почасти. Јасно је и очигледно, да је Боги на даље оставио људе својој с.удбини : да би на скоро појам о правом и истинитом Богопоштовању сасвим ишчезао, заповести Божје би се заборавиле и нрава вера мало по мало изопачивши се — нестала би у у грубом сујеверју. Преблаги Творац из иревелике љубави према човештву, да би сачувао људе од грозеће им вечне оиасности, а и ради спасења рода човечјег, нашао је за добро изабрати и васпитати народ, који би знао Њега

ЧУДЕСА ИСУСА ХРИСТА И ЊЕГ0ВИ1 АПОСТОЛА. — јединог, правог и истинитог Бога, који би знајући Њега, сачувао веру у једнога Бога, да би иосле могао учинити тај народ чуваром праве, једне и истините вере у јединог живога Бога. Но тај народ нужно је било истргнути од власти служења идолима: јер, ако би и једном само Бог истинити био заборављен тим народом: то шта би било од Божјег откривења — од Божјег обећања и од вечнога савеза, кога Бог учинио беше с тим народом'? За то нужно беше, да Бог усини тај народ, да му јавно пријатељује, во дећи бригу о њему од његова иостанка, не остављајући исти ни за тренутак без својих знамења, говорећи с њиме у виђењима и чудесима васпитајући га као новорођено дете, показујући му јавне и осетљиве знаке свога ирисуства, настављајући га живим примерима, руководећи га обећањима т. ј. сасвим неприметно требало је у срце тога народа улити кап мо кап ираво познање о једином Богу; једном речју, нужно беше да међу тим народом така знања о Богу постоје, која би у залуд разум човечји тражио да нронађе, тако да би и мало дете из тога народа, заиитано: о Творцу и о створењу, о човеку и дужностима човека, више знало, него сви мудраци незнабожачки. Народ тај требао је бити мали, да би тим осетљивије било, да је он јак вишом силом; имао је бити прост и необразован, да би се тим већма губила човечја мудрост норед Божје. Па баш тиме, чим бејаше мањи тај народ и необразованији, тим већма беше нужно читав низ чудеса у историји тога народа. Па када све ово, што смо напред рекли, применимо на тај народ, кога је Бог заиста изабрао, да кроз њега пошље милост Своју роду човечјем, тада ћемо тек иојмити множпну чудеса, са којима се сусретамо скоро на сваком листууисторији јудејскога народа. Народ тај нужно беше изабрати свечаним начином. И у самој етвари чудо беше његов почетак. Бог га је произвео од остарелог Аврама из неплодне утробе Сарнне; да би му био близак не само по усиновљењу, већ п но рођс њу. Бог за тим благосиља све народе земне у потомству Исака, који се још није родио, указујући већ у томе на свеопште спасење. Јаков је наследио обећање. Јосиф , син његов, због тога, што га отац највећма љубљаше,