Српски сион

С тр . 399.

кораку свом, слушао је архијерејском мирноћом иоздраве свештенства свога у храмовима светијем, али је тад истом свак осјећао необичну и милину и јачину у себи, кад је владика прихваЈ г ао ријечи поздрава тијех па отиоздрављао јеванђелском поуком стада свога. Није да га не разумијеш, није да можеш да затвориш срцејаком утицају живе бесједе његове, која не излази из уста његовијех театралном бујицом валовитог аФектирања, него која попут бистра потока иолагано струји иреко зеленијех и цвјетнијех, а богме гдје-гдје, и коровом зараслих и камењем забатаљених поља винограда Господњег, а и гдје се испријечи камен или коров да омете одмјерени тај ток бистра потока љековита, и камен и коров, хоће не ће, измичу се, уклањају се пред неодољивом сииом лаганог тога бистрог ромора. И ко од чланова живе цркве, који срећу имађаху, да чују владику свога, не примн дио поуке јеванђелске његове ! Пороке наше изнашаше преосвештени старјешина онаке какви су, удараше бесједом својом на савјести наше, дозиваше нам у намет оне старе дане, отвараше пристуи разуму нашем у живу вјеру толикијем ријечима св. Писма, разгријаваше вјеру нашу свету ишчитавањем огромне књиге прпроде божје, караше зло наше, за зло у замјену даваше нам оно добро, које хришћанство дјеци својој намијењује. Домаћа наша зла, за која знаде нреосвештени пастир да нас куже, шибао је својом ријечи у живац, и није могуће да успјеха бити неће па нестајати међу нама: свађе, нијанства, крађе, дивљих бракова, непохађања цркава својих а похађања других ие наших, неприступања св. нричести, чарања, омаловажавања свештенства, ирезирања школе, богопсовства итд. итд., на што се је све свом снагом своје пастирске ријечи окомио преосвештени владика Михајило. Љубав, којом га сретасмо, нађе радосне похвале у његовијем ријечима, каза отворено и јасно и своју јаку љубав, којом нас љуби, која га љубав и иокреће у раду за нас, која га љубав и доведе међу нас. И више још чусмо! Нсма те силе, рече у једној цркви, која ће мене, владику вашег, отрћи од вас, као што позивам и вас, да се и ви јуначки одупрете свакој напасти, која би смјерала на то, да вас одвоји од свештенства вашег и од владике вашег. Ми морамо бити удружени, рече по толико пута преосвештени пастир, у вјерн, љубави и нади. На другом мјесту, у другој цркви, изнашајући мане

народа упозори нас на старе наше, који не бијаху овако слободни као ми данас, Они живљаху, рече, у тешке дане, бијаху потиштени и са вјере и са имена срнскога свога, па ипак сачуваше све, што ми данас имамо нод заштитом освећсног закона највишом вољом прејасног цара н краља, тс је нама, настави, лакше данас извршивати и божје и црквене и земаљске законе, лакше нам је вјеру свету нотврђивати добријем дјелима и поштенијем животом. Красно је иреосвештени пастир у другој опет цркви (а требам ли казивати да је свака црква пуна била, колико то може битп у овај земан, гдје је сва мушка .радна снага доње Лике у свијету расута на мучној заради!) иоучавао нас, да будемо најприје људи, хришћани. Стидити се морамо Србина неноштена, што смо с њиме исте крви, ноносимо се Србином ако је човјек, поштен, хришћанин. Кад будемо такови, онда ће, рече преосвештени настир, нознати се да смо ученици Господа, а тад ће и међу нама оживити, рече, она стара вјера српска, онда ће нам м иновјерци и инонлеменици достојно иоштовати и вјеру свету православну п име нам народно сриско. И ко да га не нослуша., кад таком убједљивом снагом удара, и кад и мора тако да буде, ако усхтијемо бити људи! 0! а како усађиваше љубав у нас нрема својијем светијем храмовима, тима изворима живе воде, од које кад иијемо никад да не ожеднимо. И нужио то бјеше у некијем мјестима доње Лике, да чује иарод из уста самог владике свога, да свештенства глас буде снажнији одселе на оне, који у нриаикама остављају свој храм па трче на друга врела да пију .... Разбијаше тмину сумње и вјерског индиФерентизма, утврђиваше познату међу нама вјерску сношљивост. Утврђиваше познату поносну приврженост нашу према ирејасном нашем Господару, цару и краљу, упућиваше нас на дужно ноштовање власти духовнијех и светскијех. И — слаб сам и невјешт па да и покушам снпмити пером оне ријечи, којпма нас све дарнваше преосвештени старјешина у храмовима светијем, да их сврстам, ма да су оне све нале на срца свијех онијех, којима су намијењене, и ма да ће свештенство за дуго моћи нојединијем одломцима бееједа његовијех корисно дјеловати са амвона међу народом парохије своје, и ма да ће народ овуда за дуго упућивати један другог: знаш ли, шта оно рече виадика наш!