Српски сион

С тр . 398.

,СРДСКИ СИОИ."

Б р . 25.

А сад да завршимо. Свака реч, свака јота у овој расправици, има свој извор и своје разлоге у нашем најчистијем уверењу. За сваку одговарамо својој саве-

сти н будућности, јер то су нам највеће судије, Наша је савест мирна, а будућност ће рећи — своју. Јоваи Јеремић,

сриски иравославни свештеник^

Д 0 11 И С. (Владика Михајило у доњој Лици.)

Немаш довољно вјештине, која би ти нужно требала, иа да можеш лаганијем пером пратити владику Михајила у вјерном његовом народу, да га можеш цијела виђети на мучном али угодном његовом послу у 'цркви ; како аиостолском златоустом ријечи тријеби зло између стада свога а сије сјеме чисте Христове науке, да га уочиш онаког какав је у школи пред омладином, како укресава у срцаневина божански закон, е да би пропојала и замирисала жива црква по земану богоугоднијем животом, — да га тако свега можеш виђети п знати и познати и — зарадовати се. Имао сам срећу ирихватити преосвештеног иутника кад је у ериједу на 19. маја послије подне о,Ј каменог Косиња и понора понорне Лике зашао у доњу Лику, па га пратити тамо до чаровна Ловињца, тога у шали како знамо рећи „врела ('удрости", који и ако пун пунцат Бунијебаца римокатолика, врло лијеио и дочека и иснрати владику нашег, амо до Радуча, те „иотрбушине личке", откуд преосвештени путник крену се у петак 28. маја у горњи дио Лике, да настави четрдесетдневно путовање у поуци, свјету, благослову, укору, исправљању, укреиљавању, упознавању. Пратио сам га у Широку Кулу, Острвицу, Госпић, Смиљан, Дивосело, Рибник почитељски, Медак, Вребац, Могорић (гдје нађосмо мртва на одру пароха могорићког, нопа Тому Милојевића!), Плочу, Кик, Ловињац, Радуч. Народ је свуда дочекивао Архппастира свога одушевљеном радости, а и на преосвештеном нутнику виђело се свега тога пута весело расположење, које је очити одраз оне љубави, којом га народ среташе и нраћаше на сваком кораку. Кишљиви а бурни дани не бијаху кадри помести ни народа ни владике — а да се утврђени нрограм не испуни најтачније (осим што могорићки један парохијанин рече господину једном, кад га питаше о дочеку : е, знате, тревило се, да нам је парох умрво, на не бијаше

параде! А та иарада његова није ништа друго, но грмљавина из иушака и пранђија, што код њих не могаше бити са поменутог узрока, прем и без те параде народ је дочекао одушевљено свог владику). Бијаше свуда у еретању и праћењу и кола и коњаника, на црквама (уз мале изнимке, које снадају на другу страну, да се о њима озбиљно проговори, како би се Србину његова светиња народносна једном веИе са сваке стране поштовала!) лепршаху се српске нам тробојнице, да још из далека кажу младом архијереју, гдје је остао народ вјеран оној крви, која се је пролијевала за славу православља! Мирне могу бити блажене сјени прађедова и ђедова нашијех данас, кад знаду, ко то брижно овако залази међу нас, ко нас кријени небеском окрјепом и ко нае подржава клонуле. Мирна може да буде данас блажена душа мученика владике Атанасија Љу бојевића, данас послије двије стотине година, кад је посред његова народа оваки какови је владика Михајило! Не бојимо се данас за се, као што се до јуче бојати морасмо, ми се осјећамо јаки и прејаки према свакијем напастима и подвалама. Српски народ православне вјере по Лици знаће одселе чвршће стати на стражи свете вјере своје и светиње прађедовске, оживиће у њему она понешто (н доста!) притрпана „влашалуком" н „грчштином" сваке врсте до оне „хрватства" и „ншзме" — права „срнска вјера" стара, која од нечоека гради чоека, од душмана пријатеља, од мржње љубав, од љености рад, од малодушности јачину душевну и непоколебљивост, од непоштења поштење, која гради срећу маленога народа српскога као и највећијех народа. А у томе увјерењу подржава ме оваки рад какав развија владика Михајило, какав виђех да разви међу нама по доњој Лици. Преосвештени путник чуо је срцем жшшјем одушевљење народа у ономе толико заносном „живио !" на сваком