Српски сион

Б р . 25.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 397.

п убитачним интересима и тендендијама, или нак у цинизму свога анимозитета. Предложени „устав", којега су склапали људи, богати искуством и знањем, а ничим мањи родољуби од оиозиције, признали су заблуде и иогрешке, нецелисходности и убитачности постојећих автономних уредаба у иогледу неких окрњених јерархијских права и автономних установа, па су их хтели исправити и отклонити, хтели су нз нашег автономног устројства црквеног да елиминирају све оно, „што би карактер, што би тии наше св. цркве крњило, што би јој ирејудицирало"; хтели еу ; да сиђу већ једаред са оног „погрешног становишта", по којем су спољни одношаји наше цркве тако далеко отишли у самоуправи, као у оних вероисиовести, где црква нема еиископалнога карактерл, као што рече баш главом г. др. Полит. Па зар је у томе разлог данашњој борби оиозиције и последњег сабора, борби цротив нревласти јерархијске? Ако је у томе тај разлог, као што јесте у неколико, онда је г. др. Полит успркос свом бољем уверењу заједно са опозицијом на делу доказао, да не само, да неке елиминацију прејудиката у нашој цркви, не само да неће нануштање „ногрешног становишта", него да би хтео још и даље ноћи на путу тих прејудиката, и даље бомбардовати нашу „св. цркву" са „погрешнога становишта" — — Донекле је била онравдана некадањаборба против јерархијске превласти, оправдана, јер се та превласт протезала пзван црквених граница. Данас, кад је та превласт у својим легалним границама, кад она ностоји у колико постојати мора и треба, и кад ће већ увек с!е Гас4о ностојати, онда — водити борбу против те превласти, значн: узалудну и неемислену борбу, све дотле, док народ наш хоће да је у православној цркви, јер православне цркве без јерархијске превласти нема и не може бити. Не увиђа ли то опозиција наша у своме партајском заносу и амбицији за своју превласт, онда би јој саветовали, да се потруди, да то увиди. Увиђа ли, па ипак „тера своје", онда нек сама себи и оиет — суди, Да нас заведе, опозиција је истицала „шира плећа" и снагу народну према јерархији. Јесте, јака су плећа народна, силна је снага народа. Ал' нису то илећа најјача, није то снага

најсилнија, а особито не онда, кад иза речи „народ" нсма и материјалне снаге, у којој је — према нашим приликама — морадна снага тек — силна , . . Шта народи без те снаге могу, то нам и наша, па и других народа историја, а баш у нашој домовини, доказује. — У цркви је наш спас, у којој је јерархија поштована, љубљена и јака у споразуму са члановима својим. 8ар1еп11 раиса! Не размсћпмо се, него скромно, ал' сложно и истрајно радимо. Па колпко има снаге у народним плећима, спојмо је са снагом јерархије, Кад се те две снаге споје и сложе, онда тек можемо говорпти о пуној снази народној. Не, не ћемо онда имати ни разлога да о њој говоримо, него ће она то сама показати.., Зато нам истроја јамчн, Не нодмећимо илећа народна против јерархије своје, чисто сриске народне. . . Не борпмо се између нревласти јерархије и световног реда, него заједнички против превласти туђе. Шс КћоЛиб! Пдеја нашпх тежња мора битн наше народно самоодржање; идеал у борби за наш народни црквено-просветни развитак и нанредак нпје п не сме бити „иревласт", него тежња за ностизавањем свију потребних услова за то самоодржање. Ту борбу ми данас можемо водити само на црквеном земљишту, под чијим окриљем мора стојати и школа нашаицеорад нросветни, А ко на том земљишту има више нли мање власти, то није за нас данас „народно" питање; то је већ одредила природа земљишта, на којем се налазимо. Не губимо дакле време око тога, ко ће имати већу или мању власт, него се једарсд побриннмо и око тога — ко ће више радити, и како ће се боље урадити за наше народно самоодржање. . . . Историја је наша богата борбама за превласт, Богато нам искуство пружа. Користимо се њиме. Манимо се илузија и неоправданих амбиција; очистимо се од заблуда; ослободимо анимозитета, и оканимо борбе за. иревласт. Сваком своје: по Богу, по души и савести, а по уму и разуму. Поклонимо се правди и истини, не сумњичимо се, па ћемо се брзо сиоразумети. *