Српски сион

С тр . 396.

„СРПСКМ СИОН."

Б р . 25.

Фацит је напослетку: да је оиозиција ради тога, да јерархија не дође до неке умишљене, — крај ностојеће стварне — нревдасти јој у цркви, задржала све услове за даљу борбу, коју ће и на даље инаугурисати онозицијоне странке против јерархије, а која ће и од сад резултовати само у нашем свеопштем назадовану и слабљењу .... Ако у томе оиозиција осећа сласт свога родољубивог чувства, она ће своју традацијоналну политику заблуда и „пропуштања прилика" наставити. Ако јој радољубље захте нешто боље, она ће зацело доћи на пут, на којем смо ми већ. . . . Но, крајње је време, да се оканемо узалудне и кобне борбе против превласти јерархијске у цркви и народно црквеној автономији нашој, цревласти, против које се нису борили „толики наши народно-црквсни сабори" (Браник бр. 50 о. г.), него против које се борила опозиција последњега сабора. Треба повући паралелу између борбе прошлих сабора и борбе данашње опозиције, па ће се лахко и брзо уочнти у чему је оправдана била борба оних сабора а у чему неоснована и анимозна борба носледњег сабора. До г. 1864, односно 1868 утицај световнога реда, народа, у послове народно-прквеноиросветне, Фондовске и Фундацијоне био је тако рећи испод нуле. Време и потреба, оншти интерес наш захтевао је, да се у те послове подметну и „плећа народна", да се у тим пословима и народу даде његово право. За то је и оправдана у самом начелу била борба, која се у име тога почела. За то је и епископат и свештенство ту борбу одобрило, успех јој омогућило. А данас'? Данас је световном реду осигуран већ утицај у свим гранама наших автономних одношаја. А новодом општег првовремеиог одушевљења за тај утицај у неким одношајима и сувише, сувише с обзиром на општи пнтерес. У стварима просветним, фондовским , Фундацијоним и управним, одсудан је утицај световнога реда данас. И против тога не само да не можемо бити, него ћемо та „уживана већ нрава народна" и ми на сваком кораку бранити. Бранићемо, јер то је право и корисно.

Па где је, дакле, разлог данашњо] борби против превласти јерархијске? Или најпре: у чему је данашња превласт та? Та је превласт у одношајима цркве, унутарњим и спољним, у којима превласт јерархијску захтева, оправдава и налаже црква, као божанска установа, њено учење, њено основно устројство, њена мисија, њезина наравствена цељ, али и задатак у животу и борби народној. Али донекле је ииак утицај јерархије у тим одношајима спречен, ослабљен и окрњен неким установама нашега партикуларног црквеног устројства, Јерархија га потражује натраг, потражује га у име цркве и њезине цељи, а и у име општег нам народно-црквеног интереса, У томе потраживању не крњи она „народна нрава", не тражи оно, што народу припада, не одузима од световног реда оно, што он треба да задржи, него оно, што је јерархији заблудом и иогрешком одузето, што је јерархија ћопа ћс!е и сама у заблуди уступила световњацима на штету цркве и општега добра нашег, Бурно је доба оно било ирве уставности, па ћемо и ми њиме да извинимо те заблуде и ногрешке. Али 25-годишње искуство довољно је дуго, велико и горко, па смо могли бар ми, који нисмо у том бурном добу данас, увидети заблуде и погрешке те. Но, опозиција, у којој има тако вештих адвоката и јуриста, држи се, као плота, оне девизе: ћеаИ ро8кн1еп1с8! К'о вели: ми смо у носеду извесних нрава, односно, по нас погодности, — па сад како било. Ако је то јуристански, а но грађанским законима и легално, ипак је и остаће увек једнострано схватање. Јер кад ми уређујемо нашу автономију, кад ломимо колач над нашом срећом и будућности, кад решавамо питање наше народно-црквене егзистенције, онда би бар морали послушати и глас закона, који је у нама, истшсан у осећају праведности, у чувству родољубља. Предложени „устав" писан је под диктато^м тога осећаја и чувства, а уверења, да се њиме чини услуга онштим интересима нашим. И ми — по Богу и по души — тврдимо, да опозиција наша, кад тај „устав" назива „кобним", а, странку, која га је потпомагала „издајничком", ако то не чинн у партајској заслепљеноети и заблуди, а оно свакако у неким „засебним", народу и цркви, целој нашој автономији, кобним