Српски сион

Бг. 25.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 395.

нема мира, док не упозна оио, што само од себе иостоји и што је по суштини добро, нз чега, као из сунца у видљивом свету извире сва истина за разуман свет. Ту је, но љему, мета свему познању. 60 ) Али сама филоеофија неје кадра дотле дотерати . „Философи " (Нлатоиичари), вели Августин, „наслућивали су невидљивоет ; непромеиљивост и бестелесиост божанске природе; али су презрели нут, који њој води, јер им се чињаше то лудост, презрели су наиме Христа распетога. И за то не могаху ући у уиутарн.е светилиште мира, у Бога, чија их је светлост у даљини освет-

6°) ]3е КериМ. VII. р. 532. 517. Рћаес1. р. 27. (Настав:

л.авала". 61 ) „Троје уздиже човека к истини: вера, која држи оно за истинито, куда се духовни поглед окрепе; нада, која се узда да ће некада гледати оно, куда сада упире очи; л.убав ; која захтева да види и ужива вечиту истину. За тим ногледом духа к Богу, к вечитој истини, долази гледање самога Бога, а то је мета и крај иогледу свеколике вере, наде и љубави. И то је савршена врлина, кад разум дође до своје мете, а за тим долази блажени живот. Гледање иак самога Бога састоји се у ирисној свези између гледанога и гледаоца." 62 ) 61 ) Ерјв^. схх. 1. вз ) Авгуситн, ВоШосји. 1. 6. :ће се.)

Да реасумишемо. Предложенн „устав" хтео је троје: прво: да нашу автономију ослободи што више одингеренције државне власти, и даде јој што јачи смисао истините автономије; друго: да успостави нарушени сиоразум између јерархије и световнога реда у нашој цркви тиме, што би се извесни одноша.ји у нашој народно-цр квеној автономијп и њезином устројству повратили на каноничне основе наше епископалне цркве; треће: да отклони из организације наше автономије, а ирема стеченом искуству неке нецелисходности, те омогући потребан ред и нанредан рад у Фунгирању те организације. Да је то „устав" хтео, доказује се у њему црним на белом. Опозиција је осујетила и спречила остварење све три те тежње и смера. А зашто ? Јер се на основу својих разних предпоетавака бојала, да ће то све бити убитачно автономији нашој, народној нндивидуалности и на црквено-просветном развитку. Како је опозиција те све нредпоставке оправдала, — видели смо. Последица опозицпјоне радње јесте: да је опозиција ради тих својих предиоставака, ради

!так.) очувања „страниутицом" и заблудом стечених неких права световнога реда, радп очувања пскуством неоправданих установа, — „оставила трошни и недоготовљени, а ирорешетан и подеран брод наше автономије, да се на пучини неизвесности — не дао Бог — сасвим раснадн е". Фацит је: да је оиозиција и крај уверења, да све што би карактер, што би тип наше св. цркве крњило, што би јој прејудицирало, да „све то морамо излучити, елиминирати, ма како иначе то слободоумно изгледало"; и крај уверења, да је „крајност иогрешно становиште, да у нашој цркви спољни одношаји могу тако далеко ићи у самоуправи као у оних вероисповести, где црква нема епископалнога карактера", — ипак све хтела оно задржати у нашој цркви и автономији, што „није поникло у крилу наше цркве", и да је у одбрани баш тога — не елиминишући баш ништа —, и у одбрани баш „крајности ногрешног становишта", — одбацила „устав" Фацит је: да је оиозиција ради тога, да се јерархији не поврати слобода. заступства у народно-црквеном сабору, задржала и надаље, „обезглављену, разривену, конФисковану и секвестровану" автономију нашу и у њој сво „очајно" садање стање.