Српски сион

С тр . 442.

„СРПСКИ

СИОН."

Б р. 28.

видео, већ је тиме жигосан у своме незнању и лажи, што замењује коначну субјективну свест апсолутним разумом. Ту се силом хоће, као што значајно вели Лајбниц 71 да део буде мера целини, капља да буде мера бесконачном. Ми рекосмо, да се је рацијонализам лажно и криво тако прозвао. Јер здрав се разум не устручава да призна нешто више, што обичан, тако названи човечји разум, пориче у тесногрудој својој ограничености. Здрав разум води вери, прекаљује се и преображава у вери. 0 томе је историја одавна изрекла свој суд и отпадништво од вере увек се је љуто светило. Неје то дашк; било, кид је пантеистичка наука, налик па оне титанске борбе у митима, покушавала да јуришајући на небо отме божанству тајну апсолутног нознања и усудила се, да удара своје седиште на престолу, који само вечноме припада, кад је забацила веру, јер токорсе неје ње вредна и спречава узлет у највише регијоне истинине. Ал тиме је разум убилачки радио против самога себе. Јер сваки разум, који ие тежи вишем иознању у вери, постаје соФистичан; а соФистика је духовно самоубиство. За то се је извргао негативан правац код Немаца, кад су се преиули из еанка апсолутне, богу с.шчне науке, у сушту противност, у скептицизам и материјализам; на брзо мораде признати, да му је све знање пусто сањарење. Као за казну, што се је разум одметнуо од вере, у којој му је дата најлепша и нај јача гаранција и, очаран својом рођеном леиотом, као оно највиши анђео божји, отказао нослушност Богу, мораде се не давпо дићи материјализам, да порече свако - надчулно познање, сваку идејалну истину, васколики живот и тежњу разума, да његову суштину прогласи обманом болеспе Фантазије и да знањем опојену богињу унореди са животињом 72 . А шта би, кад оно столеће, што но се прозва „философским" да се само зар себи наруга, кад оно озбиљно хтеде да одпадне од Бога и изабра нову токорсе религију разума? По" ЈЉсоигз ргеВтшахге вцг 1а еоп&гтИе Де 1а М ауее 1а гашоп § 46. 72 „Душа", вели Фогт (ВЈМег аиз с1еш Тћ1ег1е1)еп) „је само збирна именица за рааличите нервне Функдије виших животиња — човек је као и животиња само машина, н>егово мишљење ревултат одређене телесне организације".

диже порок, у облику покварене жене, на олтар и ирозва ју „богињом разума". И то божанство доиста се слагаше с култом; гиљотина беше њен олтар, крв њена жртва. Тако продрзљивост субјективног, индивидуалног, коначног и ограничепог разума, који хоће све да схвати, све да мери својом ограниченом мером, па и саме тајне божанскога живота, враћа нас силом у жалосну нустош опште сумње, у баруштину материјализма. У резултатима, који су без поговора тричави, излази према томе лажно начело још јаче на видело. За то, кад један, у своје доба, слављеи коловођа рационализма и нриродне религије чуства, вели: „Каки то може да буде преступ, кад ја Бога поштујем ио својој природиој увиђавности, та ја могу из самога разума да створим представу, којаје достојна Бога; еле на што откривење, па што веровање по дужности" ? — онда је то и све на то налик проста бесмислица. Јер не може никако бити, да створени дух одређује апсолутном духу границе његовој радњи, да удара границе његовим плано ■ вима и утицању на човечанство, а не може му одређивати ни то, да ли он треба, како треба и шта треба да открије. И онако се је морално-религијозни живот свију народа од искони увек питао извором откривења, вером. Цигла религија разума не беше доиста никада пресудап, нормативаи ирии■ции за религиозни живот пародни, не може бити, нити ће икада бити. Јер народи живе, и у свом народном животу, у политици и обичајима, а и у религиозном животу од иредања и корен им је у историји. 1 } ацијоналистичка је религија празпа шема, мртва Формула, у којој нема никаке тонлоте, ни живота, која пе улева снаге за иројске врлине и немоћна је да се одуире снази норока, њу историја не познаје, нити је освештана историјом, она није попикла из живота и за то неје кадра да рађа живот. Сама философија и образованост ие могу (жасти народа; за то пропадоше Грци у фриволности, у чулним и естетичким насладама, у духовној и иолитичкој неслози. Јест, и у само доба највећега цветања јелинске снаге и величине, дубока озбиљност и животни бол беху само нотиснуги, а не