Српски сион

Стр. 444. „СРПСКИ

праштамо оних 4 / 7 његовог одговора жучног, које се „позабавише" са нашом личношћу. Јер ваљда ће плодови свршеног „одређеногму посла" више користити цркви и народу, него одговор му у 20—22. бр. о. л. пре свршенога тога „посла". Па за то не ћемо ни одговарати на тих */ 7 одговора његовог. Не ћемо већ ни за то, јер мислимо, да овај лист није на то, да буде канал за одливе сувишака чијег год разгњевљеног срца... Но ипак само две примедбе. Г. Ог. вели, да се ја „срдим", а да се „срдим" за то, јер је и он против „епархијских проповедника". Не. Та брат Богољуб Мирковић је баш нротив ових. Па? У читавих оних „седам бројева", у којима сам одговарао брату Богољубу, зар има „срџбе"? Нема. А у 14. бр. о. л. зар нисам одобрио и његово „тумачење недељних и празничних евангелија"? Где је, дакле, разлог оним неким местима у 14. и 15. бр. о. л., у којима сам исписао зн г. Ог. лично по неку горку? Није томе разлог у неодобравању и осуђивању „епарх. проноведника". Не, него у оној за сад уображеној величини, у оној разметљивости, у оном не „смиреном" и не .кротком" тону и начину писања, с' којим је г. Огњеслав заиочео своју књижевну каријеру. Ко онако веИ зааочиње известан рад, томе шуе узор Христос; а кад га ипак истиче као узор, тиме само доказује своје Фарисејство п Фармазонство. А томе, по нашем мишљењу треба у зачетку стати на пут, у интересу баш онога, кој и тако чини...

СИОН." Б р . 28.

Г. Огњ. је патетичком насладом персиФлисао у свом одговору и „грчку мудрост". То му је било слободно, али му је уједно била дужност доказати, да је та „грчка мудрост" за — иерсиФлажу. Он то није учинио, а за то сам јабио у праву, да тврдим, е он нема о њој чиста и бистра појма. И при томе остајем, док год ме не увери о противном. Али не разметљивошЛу „да је далеко већи број оних ствари, о којима он има чиста и бистра појма, а о којима ја никада (сасвим наравно, јер не бејах у Черновици) може бити ни чуо нисам", — него стварним нретресом институције „свештених ироиоведника" у Грчкој. Нека нри томе у помоћ узме и чланак „о пронов-ћдническомт. елов!;", који је штамнан у „Богословскомљ Бћстнику" од г. 1892, стр. 497 до 499; којега издаје московска духовна академија. Па нека нас увери о чистоћи и бистроћи свога нојимања „древнаго института вслш;енопропов^дниковт,", иа и св. Јована Златоуста, који „„взллљ на себл „собственно зваше пропов^дника"" и т. д. И ако нас увери, да је то еве за нерсиФлажу а не за озбиљну студију, онда ћсмо призиати, да смо неправо учинили г. Огњеславу са оно неколико „снорадичких вређања". А дотле остајемо у уверењу, да је г. Ог. онаквим титрањем са „грчком мудрошћу" и својом уображеном величином заслужио оно, што је и — добио. Изјављујемо још, да је њему само то било намсњено, па нека нико и не дели с њим. У томе послу носледња је то наша — реч. Јован ЈеремиЋ,

иарох.

О Д Л У К Е свештенства протопресвитерата старо-бечејског у предмету црквено - политичких рефорама.

и потписани српско-православни свештеници протопресвитерата старо-бе^чејског, искупљеии у Старом Бечеју дана 15. јуна 1893., пошто смо исиоведили грехе својс и нричестили се чаеног и светог тела и крви Христове, на састанку своме узели смо у претрес иознате законске нредлоге: о увађању државнпх матрикула, реценцији нзрај елићанске всре и слободном вршењу вероисиовести, као и

ту околност, да јс државна влада у изглед ставила и поднашање земаљском сабору законског иредлога о обавезном грађанском браку и ио дужем исцрпивом саветовању а с обзи ром на то, 1., што се увађањем државних матрикула вођење црквених матрикула и ако не забрањује, ипак од стране државе иепотребиим и излишним проглашује, те сс тиме углед и важност св. цркве