Српски сион

В р . 30.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 471.

слободном вршељу вероисповести, дочим ће му четврти законски нредлог: о обавезном грађанском браку, скорим ноднети, — дао је новода не само јавном мњењу, да се о питаи .има, која у оквир тога нрограма спадају, путем штамие и иним начином изјави, иего је изазвао и званичие енунцијапије црквеиих власти и тела, и односно црквепих предстојника, у којима су опи, који су у првом реду иозвани, да са гледишта вероучења, права и интереса својих пркава нросуде и оцене замашај наумљених законских установа но цркве и црквени и религиозно-морални живот вериих њиховој управи поверених, своја становишта према прквено-нолитичном ирограму томе и законским нредлозима, о којима је реч, иотанко обележили. Предстатељи најстаријих хришћанских цркава у земљи, римо-католичке и православне грчко-источне, — које се и највећим бројем верних одликују — изјавили су се махом сви против предложеног црквено-иолитичног ирограма и законских предлога, који су из њега потекли. И српски источио-православни иреосвештени епископат митронолије карловачке, као онај Фактор у нркви својој, који је у ирвом реду позван, да чува и брани светињу нрквених догмата и целину њених светих обреда, а к томе и цело поље унутарње црквеие управе од сваке напасти и повреде, које би буди с које стране доћи могле, такође је узео у расуђење сва питања предложенога црквено-политичнога програма високог кр. уг. министарства, и као резултат свога саветовања поднео је Његовом царском и апостолско-краљевском Величанству и Вашој Преузвишености своје најионизније представке од 9. (21.) маја т. г., у којима се одлучио против наумљеиих црквено-политичних реФорама изјавио, обележивши ове као по сам опстанак српске православпе пркве опасиима и по религиозно-морални живот њених верних штетнима. Но глас преосвештеног српског православног епископата, који се сматра највишим аукторитетом у чисто духовно-прквеним стварима, могао би се можда —• обзиром на то, да покренута у црквено-политичном програму питања премашују чисто духовпу страну цркве и захватају од чести и у њен спољашњи живот и у њене световиог зиачаја одношаје, и да по томе засецају и у она дела, која се дотичу правног круга народно-црквене автономије српског православног народа, и по томе и делокруга српског православног народно-црквеног сабора, као оног органа у сриској православној цркви, који је по §. 1. саборског устројства потврђеиог нрекишљим решењем од 14. маја 1875. за"тунство српског нравославног народа у опсегу српске митрополије у стварима цркве , школе и на ове односећих се заклада, те по §. 18. истог саборског устројства има да се стара о одржању народно-прквене автономије, а ио §. 19. има да уређује послове цркве, који иису чисто духовног значаја, могао би се по томе једностраним сматрати, и то тим више, што долази од чисто духовпог тела, у којем световни верни нису заступљени. Погледом дакле на ту околност, па и на то, да срп. прав. нар. цркв. сабор није на окупу, да би се и он као тело, у којем је и световии елеменат цркве и то по превасходству представљен, од своје стране могао изјавити о питањима, што спадају у често поменуги црквено-политични програм; а с друге стране, погледом на то, да је у смислу §. 21. горе позванога саборског устројства постављени саборски одбор излив срп. правосл. иародно-прквеног сабора и таково тело, у којем је осим духовпог елемента представљен у истој мери као и у народно-црквеном сабору и световпи елеменат цркве, саборски одбор — известивши се својим путем о питањима у више иута сноменутом црквепо политичном програму високе кр. уг. владе садржаним и о становишту, што га у тим питањима преосвештени срп. нрав. епископат заузима, као и о корацима од стране епископата у обрану ирава цркве учињенима — сматра себе позваним и обвезаиим. да и он своје становиште у тој ствари обележи, и по томе узима себи слободу Вашој Преузвишеиости у пуној понизности изјавити, да је он у ногледу опих, превећ тптетних и вредоносних последица, које би пз изведења