Српски сион

В р. 32.

„СР НСКИ СИ011."

С тр. 503.

она наука и вештина, које еу они предетавници, није савршена, а да је и њихово знање и умење у тим наукама и вештинама тако исто далеко од савршенства, а да треба да је што савршеније. Да то буде, за то увиђају неопходност, да се здружују V заједнице, и да заједпички умујући и радећи, један другог допуњујући у способностима и иотстичући на размишљање и рад, себе међусобно усавршују, ади и науку и вештину, како би ове и они с њима што више урадили у позиву своме и што веће успехе постигли у иитересу онштега добра, човештва, друштва и народа. Па кад се широм света признати научењаци и ревносни трудбеници, извесних сталежа, међусобно удружују у цељи тој, — зар можемо разложно, зар смемо без зазора рећи онда, е нашем свештеничком сталежу и нашим свештеницима не треба таквог удружења? Може ко бити врло вешт и практичан лечник, тако исто и правник и педагог. Па зар за то, што је такав овај или онај појединац, зар за то већ пе треба сталежу његовом и другим појединцима, па. и њему самом, удружење свију чланова сталежа? Треба; јер ако је појединац у својој струци и у своме послу вешт и ирактичан и енергичан, он је такав само уелативно ирема другима , који нису такви; он је така/ само у толико, у колико је наука његове струке развијена. Али за то, нити је наука та савргаенаи испитана до иоследњег слова, нити је он, према томе, у тој и таквој науци иотпун. А да се и једпом и другом, и науци и нојединцу, пруже и осигурају ередства и начини за усавршавање и попуњавање, потребно је удружење представника извесне науке, извесног позива. Ва то ми и видимо удружења лечничка, како ппШб ушћиб испитују непозната земљишта на иољу медицине; испитују разне болести и траже им лека; смишљају пајбоље начине, да што више пауком својом помогну човештву. За то и видимо правнике, како заједничким споеобностима решавају иравничке заплете и труде се, да „праву" што истинитији смисао, што ре.алнију важност прибаве. За то видимо и педагоге, где удружепим искуством расправљају педагошке недоумице, и

настоје, разним начипима, школску наставу и себе, као делатеље њезине, усавршавати. И само нама свегатеницима, да то није нотребно! Као да ми немамо своју медицину и неиспитаних болести; као да немамо заплета својих богословских разиих дисциилнна; као да немамо недоумице своје педагогије? Као да су међу нама сви — сама савргаенства! . . . Обазримо се само, разгледајмо се. Како стојимо са нашом богословском науком, са вештнном иастирског, катихетичког и проповедничког рада? Колико се код нас урадило на историји саме српске цркве, колико у катихетици? Какви ли смо у животу, на практичном раду? Какви ли смо један према другоме; у каквој свези, чиме спојени и један близу другога? Ко нае везујеи спаја, приближује једног другом? Ко нас потстиче и храбри; ко осећа .с нама, ко ће нешто за нас? Све питања. Ал' и не тражите одговора Та и знате га. А кад је тако, зар ћемо тако најивни бити, да томе свему чекамо лека из Бечеја, Сентомаша или појединих иротопресвитерата? Не. Него шта? Скупити се у једно велико коло, па сви сложно и здружено отпочети дело евога свеетраног напретка. Кад би нојединци довољни били, да испуне толике празнине у „граду", који је свештенству на чување и одбрану предан; да окрче парлог простране њиве и винограда нама у руке и аманет даног; кад би нојединци могли, да иснишу све листове наше црквене књижевности, који тако страшно иразни протеетују и зјане на нас; кад би они кадри били да нас зближе, једног за другог вежу, покрену на покрет рада, који би тако потребан био и цркви нашој и народу; на кад би нам ти иојединци у томе раду могли намакнути сва потребна за њ ередства и одржати нас увек не малаксале, бодре, орне п истрајне , можда би то већ, по свом чистом и осведоченом родољубљу, и учинили појединци неки из Старог Бечеја, Сентомаша и земунског протопресвитерата. А што учинили нису, ми им пе замерамо. То и не могу учинити два три човека, а најмање један, па ма, како висок и велик био. Ал једно би могли учинити, могли би бар иризнати: да то не могу учинити сами.

(Свршиће се).