Српски сион

6 р . 34.

„(ЈРЈКЈКИ ОИОИ."

што је до сад речено и познано, безусловно нспуњава, а у случају нропуштања — кајатн се, и чувати се у на-предак од пропуштања, а С рускпг иревео

испунивши заповеди да се нтт Један не горди, као фарисеј, но да благодари Богу, што му је номогао да их нспунтт. (ЈГук. ХУП. 10.) Вељно МиросављевиА, сершепп богослов.

У СПОМЕН СВ. АНИ, МАТЕРИ БОГОРОДИЧИНОЈ.

(Паписао Г. Дарбоа.)

а путу од баЈпКЈеап сГ Асге до језера Тиверијадског пролази се кроз убаву равницу Завулонову, коју и с десна и с лева опкољавају брежул.ци, који се у дивотним обропцима дижу у вис, те изгледају, да хоће да сакрију валовиту поврпгану своју китама богата зеленила. Кад се пређе преко бреговитога ланца, који се спаја са Ливацом и без прекида повлачи од севера к' југу до песка камените Аравије, долази се у село СаФору, рушевпне једнога града, који дуго времена бсите велик и славан. Римљани га назваше Диј окесаријом, тим одличним имеиом, јер ту саградише негато велико, први град Јудеје после Јерусалима. У средњем веку могао је овај град са висине својих бедема иосматрати чувену битку, где пропаде краљевина Оиу с!е 1Ли§'пап-а, не од ханџара Саладииова, јер мач не могагае сломити храброст Француза, него у ватреном вртлогу, који се дизао из запаљене траве од непријатеља, коју је ветар заједно са мусулманским стрелама и бујицом од прашине сипао у очи крсташа. Садаје шездесет година, како је један од војсковођа револуције завитлао у истим равницама сјајни и нобедни мач Француске, и осветио крв својих храбрих иредака, не толико ио јунаштву колико ио ере/ћи. Но п1то чини СаФору чувеном, то није успомена на н>ену светску величину, нити венац њених рушевина, ни љен дивни положај, ни величанствени видокруг; — то је Хришћанство, које је вечном славом испунило ово место, и поставило у љему извор живих и моћних иобуда, који ће тећи и никад неће усахнути, док је света и века. СаФора бегае место иребивања Јоакима и Ане, родител.а Дјеве Марије; три часа хода кроз брда има од овога града до Назарета, где је Слово узело на себе тело и камо нека предан.а стављају и саму колевку Дјеве Марије. Ко би могао, без нека страхоиогатовања од радости и љубави етуиити на ово особито зем-

љигате, где се Спас света зачео и одрастао ? Ове висине беху г подножје, које одржа величаиство Вечнога Пога, кад с небеса сиђе и додирну земл.у; па овом маленом огњишту основа, хрпшћаиство свој темељ; са овога места добило је оно иолета, да се прошири по целом свету. Са ових брежуљака спушта се од 18 столећа овамо река вере и л.убави, која је очистила духове, загрејала срца, ублажила законе; у овој реци свака реч треба да се окупа, да би добила снаге, у њој свака душа црпе живота и налази пријатне свежине. Из дубљине ових долина нониче права слобода, модерна цивилизација, уважавање правде, непоуздавање у снагу, непобедима свест о нагаем душевном достојанству и тајна узвишене судбе човечје. Еваигелије нам пе даје обавегатаја о животу Ане и Јоакима. гата више и о имену ово двоје светих знамо само из предања. Њихов спољашњи жпвот пије био од силна каква уплива у свету, али је њихова душа блистала сјајем врлине, коју Бог хтеде да награди тим, што ће их ставити за предмет поштовања у хришћанском свету. По души својој они беху заџста из одлична племена верних, који очекиваху другу бесамртност, него што је леп глас на земљи и другу срећу, него пгго је па земљи имамо; по телу пак беху крви Давидове, колена, које је осиромапшло под владом страних владара, но које је било богато у својим успоменама, а јога богатије у својим надама, које му показиваху Меспју у блиској будућности. Ана је носила у свом имену, које значи: м.илост, предвиђени знак своје унутарње лепоте. Она даде бела данка Дјеви Марији, овој милој и тајанственој дупш, која је тако смерна, а тако велика у свом животу, коју красп тако чиста леиота, да је хвала њена на устима свакога, а љубав њена у срцима свију, која је стављена на свод цркве, да просипа на таму нагае душе зраке своје јасне и благе светлоСти. Љезино рођење,