Српски сион

С тр . 634.

„СРПСКИ СИОН."

Б Р. 40.

Ово мњење и служи узроком, да садашњи критичари обично говоре о нроисхођењу не Нетокњижија, већ Шестокњижија, доказујући, да није смрт Мојсијева завршетак Мојсијевог дела, већ заузимање обећане земље је завршетак овога великога и знаменитога књижевнога дела историј скога. 3 8 Т. I. II. 1806.; Е\уаМ: 8ШсИеп шн! КгШкеп 1831. р. 602. и даље.

38 "^еИћаизеп: Рго1е^отепа гиг 6е8с1псћ1;е 1§гае1. ВегИп. 1883. р. 6.: ,Пет кљига Мојсијевжх саједињавају се са књигом Исуса Навина, будући да није смрт Мојсијева, већ је заузеће обећане земље ирави свршетак историје иатријараха — изласку из Египта п путовању по пустињи; дакле са научног гледишта пре се може, а и праведније је говорити о Шестокњижију, него ди о Петокњижију". — Књигу Псуса Навина снајају са Петокњижијем још и ови иепитивачиМојсијевог Петокњижнја: Евалд, Шрадер, Дплмаи, Кнобел, Рајс п Блек и други.

(Наотавиће се)

ПРЛВОСЛАВНИ РУШУНСКН БОГОСЛОВСКН ФАКУЈХТЕТ У ЧЕРНОВИЦИ. Ио проФ. Исидору витезу Ончулу написао Владимнр Димитрпјеви }1, отудент прав. богосдовбког Факултета у Черновици. (Наставак). 83 ученика, међу којима је он са нетнаесторицом тако савесно радио, да су они не након три, него већ након две године дана могли положити нред консиеторијом нужне испите. Те године иодноси Влаховић ио други пут нацрт својих предавања, који ми Срби такође не можемо мимоићи, тим мање, што Влаховић вели, да се он тога нацрта држао и од пре, тв је то дакле оиширније разложвни мвтод РајиЛев. За прву гаколску годину. Први део. Глава 1. 0 природном сазнању Бога. Глава 2. 0 Божјем откровењу, т. ј. св. Писму. 1'лава 3. 0 великој иотреби св. Писма по цркву. Глава 4. 0 доставерности св. Писма. Глава 5. 0 величини св. Писма за иочетак сиасења. Глава 6. 0 преводу св. Њ/ема у д[)уге језике и потреби, да га свима читамо. Глава 7. 0 деловима и канону св. Иисма. „ 8. „ синоднма н њихову значењу. „ 9. „ цркв. предању. „ 10. „ вредностп списа св. Отаца. „ 11. „ богословским основама.

лаховић је иочео своја предавања одмах, чим се наетанио у Сучави, коректније, чимје добио неколико ученика, са чиме је, како мало час наговестисмо, ишло врло тешко. Народ је у оно доба жестоке навале од стране римске пропаганде са подазрењем гледао и на тога странца, који хоће да поучава будуће свештенике, а овамо не зна честито ни језика! Али када виде срчани владика Доситеј, да ни споменути циркулари консисторијини не могу да разгоне сумњу, подиже — пун истинеке пастирске љубави — сам своју реч, па у смишљену, са дивпим жаром написану циркулару разлаже своме неуком свештенству и заплашеном народу, од колике-ли је користи богословски ваљано образовано свештенство, а да побожни јеромонах, кога је за тај посао определио сам митрополит карловачки, не ће у цркву уносити туђега учења — његово је, владичино, да се о томе стара. Вредни и свакако врло даровити Влаховић, чинио је међу тим своје, како се само желетп могаше. А да му се тај велики труд достојно и признавао, види се отуда, што је већ 23. априла 1788 тражила консисторија у генералкоманде из Лемберга повишицу његове плате, молећи уједно и за иосредовање код митрополита карловачкога, не би-ли му он подарио архимандритски стеиен. Па и народ је добио полагано са свим друго мишљење о томе савесноме трудбенику. Показује то.јасно већ та чињенпца, што је Влаховић год. 1788 имао

12. „ катихизису.