Српски сион

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 44.

Маните се „лицезр-ћшн"; одбаците суин.у; пе судите браћу своју пре дела н.ихових; имајте веру, л.убап и иаду у свакоме послу, који се чиии ради цркве и иарода; загледајте добро и помно у слику, коју иам пружа наша несолидарност и народио-црквени живот; и онда приступите суђен.у предлога о удружел.у нашем. А особито сада, кад стојимо па прагу скупштине наше, која ће нам или образ осветлати, углед нодићи, цепу и вредпост утврдити, родол^убље посведочити, или цркви и народу и иотомству пашем нредати на — суд, да нам суде, јесмо ли били способии. да се одушевимо за своју цркву и народ у пркви, да уложимо себе за љих ; да радимо и да се боримо за славу своје нркве и лешиу будућпост свога народа?... И све ће то да пресуди одзив на сазвану 4. и 5. новембра о. г. скупштииу, и рад гташ иа тој скупштиии; у коју похитајмо вољно, ма и са овећим жртвама; којем раду пристугшмо у љубави међусобној, љубави к цркви и народу, а са озбиљним нојимањем важиости, од које ће, у својим носледицама, бити тај рад у на шем свештеничком и народно црквеном животу. Сазвана скуиштипа има да реши нитање нашега удружења. Има да реши: хоЛемо ли да се удружимо, и ка о Чемо се удружити. Једпо и друго зависи сасвим од свештенства самог. Како оно реши, тако ће бити. То решење треба пак да буде пзлив воље свештенства, а такво ће бити, ако се у довољном броју скупимо.

То решење треба у себи да понесе услове и гаранцију за користоносне плодове своје, а такво ће бити, ако га што вигне и што бољих умова расуђивали буду, и ако довољно љубави буде за опе идеале наше црквено-народне, којима цело свештенпчко удружење треба да нослужи. И зато, браћо свештеници, пре пего што одлучите непоћи на сазвану скушитину, разрачунајте и нремерите сву тежину одговорности, коју узимате на себе, ако ради вашег недоласка спречите или ослабите остварење удружења свога. А процепите оно блаженство душе нам свештепичке и срца родољубивог, које ћемо осећати, у којем ћемо силу и снагу наћи за будући нам живот и рад, ако доласком у скуппггину нриномогнемо, да се жеља и тежња свештенства нашег испупи, и цркви и народу нам и њиховим интересима отвори нов извор сиаге и моћи, какав ће извор потећи несумњиво из добро смишљеног у међусобној нам љубави спроведеног удружења. Сриско је свешгенство увек хтело и умело и веИе жртве арегоревати за славу своје вере иравославне и народне среЛе. Не жалимо сад и мањих жртава; савладајмо и пезнатније иотешкоЛе, и иотецим,о на рочиште, да се братски загрлимо и заверимо: свом снагом удруженом иослужити св. вери и име,'<у народноме, иод заставом свога удружења, коју Иемо, дај Боже, зготовитиумом сиоразумом, осветити љубављу, а иодиЛи и развити вером и надом у бољу нам будуГмост! Н.

Ч'

ПОМЕН ВИЋЕНТИЈУ ЈОВАНОВИЋУ архијепископу-митрополиту српском у манастиру Раковцу 23. октобра о. г.

ирошлу суботу у манастир-у Раковцу одужила је српска јерархија, на челу са Његовом Оветости натријархом српсеим Георгијем, давнашњи дуг великом јерарху српском Вићентију Јовановићу, архијепископу и митрополиту срнском. ' Сто педесет година лежале су разметнуте кости великог јерарха овог у кули манастира Раковца и једва се ево сада заузи-

мањем вредног нротојереја Димитрија Руварца, увиђавношћу честитог настојатеља манастирског Спиридона и вол.ом и ножртвовањем Његове Светости патријарха српског Георгија, сместише на достојно место, на кули у зиду каиеле, затворене у сандуче метално, и над њима је стављена мермерна нлоча на којој је изрезаво: „Овде ночивају кости митрополита Вићентија Јовановића 1731 — 1737. Исте је нренео из