Српски сион

„ОРПСКИ СИОН."

Стр. 697

Б р . 44

остварииању; кад је већ очигледно било, да свештенство оно, чему је толико тежило, што је толико желило и себи као један свој идеал замишљало, озбиљпо хоће и да изврши, и докаже, да је и оно снособно, да реч своју делом искуни пред светом, — ето, онда се одмах свему томе појавила опозиција, међу, хвала Богу, некима свештеницима, а и у извесној штампи .... Мојој природи се допала онозиција. нашао сам се у опозицији и нротив удружења свештеничког. ,.Где опозиције нема, треба је створитн", — мислио сам и ја, да важи и у питању удружења тог. Ни но јада, да је наша оиозиција хтела иротивно шћу мишљења, да искреше мишљење добро и што је могуће боље. Не; него је опозиција, па и ја с њоме, потегла против саме идеје, против саме тежње нашега свештепства за својим удружењем. Ево, каква беше и за што беше моја опозиција и остале опозиције. Није ми се пешто допало у плапу, по којем се предложила сироведба удружења; није ми се допао по који чланак у предложеном „нацрту правила" за удружење; није ми се донао но који брат, као пепогодан за самосталност удружења; нисам схватио разлог одржаним протопресвитератским зборовима у ствари удружења; обмануло ме сумничење смерова тога удруЖења и страшило зебње од последица смерова гих; избезумило ме је, као свештеника, истицање иеког умиш.веног „нресвитеријанства" у нашој цркви, које да удружење жели; а као родољубу следило ми се срце пред нацртаним бауком „реакције 1 ' у народноцрквеној нам борби, којој да би удружење служнло, — и моје срце оста хладно за удружење, и ја тако елеђеи и хладан остадох у опозицији против удружења. Хладаи и у опозицији. Јер оно неколико Фраза зебње и сумњичења, непоткрепљених ничим, пего опет истом зебњом и сумњичењем, није ме, ето, могло ни одржати у тој опозицијн, односно у уверењу, да је свештепичко удружење, крај осталих удружења већ, јсдиио убитачно п опасно интересима цркве и народа. Оно неколико замерања „иацрту иравила", но којима се снроведба удружења

тек аредлаже, није ме никад могло утврдити у мишљењу, да ради њих треба одбацити све. Ненаклоност неке наше штампе, а у мотивима своје нартајске тежње, против удружења, такођер ме не мога уверити о штетности и неродољубљу „реакцијопог 1 ' смера његовог; а моја у иеколико неиаклоност према неким личностима у покрету за удружењем, нанослетку ми је и самом дошла неозбиљна за човека, недостојна брата и евештеника, а одвратна за родол.уба, као разлог, ради којег би требало у клици убити једну идеју и тако илемениту тежњу тако огромног броја и већине нашег свештеиства. Ја се тргох. А кад с друге страпе видех толику браћу своју, како истрајним одушевљењем и истинитом љубављу пригрлише мисао удружења, и готовост им одлучну, да јој послуже свом душом, свим срцем и мислима својим, то ме нагони, да се и ја приближим к мисли тој, и принуди ме, да се манем нреокуиираних мислио удружењу нашем, и да о њему размислим слободан од свију апријористичких суђења и мотива личних. То учиних; и пред важношћу посла, који нам предстоји у решавању питања пашег удружења; нред нотребом, коју мисао удружења једног сталежа, као што је евештенички, с обзиром на компликацију његових задатака у цркви и народу, сама собом доказује, с' једне; а с'друге страие пред неутепшом сликом неорганизације и несолидарности, у којој се наше свештенство и свештеници, један према другоме и са својим радом, ирема раду осталих, налазе; и пред кезадовољавајућом билансом религијозно моралног стања у нама повереној иастви и пенапредпог рада на толиким страиама нашег црквено-народног живота, — ја сам се загрејао за свештеничко нам удружење, а признао, да сам до сада против њега био у погрешном расположењу ирема њему. То је моја исновест. И сад позивам и вас, браћо, који сте можда и сада још, где сам и ја до скора био, да учините што учиних ја. Ослободите се нре свега онога, што вам је до сада иречило, да о нотреби удружења нашег праведан суд судите.