Српски сион

С тр . 736.

Бг. 46.

КЊИГА О ХРАМУ Симеуна, митрополита Солунског. Превео Лазар Богданови&, парох вараждинско-велико-кањишки.

Пеколико речи о иисцу ове књите. Vитронолпт солунеки Симеун родио Ш се и васнитао у граду Тезалонику '''Д\ или данаптњем Солуну. По свршеним наукама још сасвим млад стуиио је у монаштво Са необичног свог ума и примерног живота стекао је опште уважеп.е у својих сународника, те буде 1406. годнне но једподушној жељи грађапа Солунских ностављен за митрополита Солунског. Осим тога, што је мудром својом управом и подвизима у благочашћу пмао благотворна утицаја на своју паству, много ју је оп још задужио својим патриотизмом. Кад је турски цар Амурат оисео Солун, Симеун не марећи за све његове претње, саветоваше Солуњанима, да се не предају. Стаиовмици Солунски нослушаше свога пастира, а непријатељ мораде одступити. Год. 1428. умре тај ревни и смели заштитник своје отаџбине. Амурат опет дође граду. Малодуиши становници, неохрабрени више ии примером ни одушевљеиим ренма Симеуновим, нредаше се и град би опљачкан и разорен. Црква наша светкује успомену Симеунову у недељу Православља. Спмеун је наппсао много дела, међу којима и књигу о х]>аму и изјашњење св. Литургије. Ову је саставио из разиих места св. Отаца зарад благочастивих стаповника острва Кип])а. У следећим редцима изложеп је превод његова дела о храму и изјашњења св. Литургије. Кад сам преводио ту књигу, имао сам пред собом црквено-еловенски и руски нревод с грчког оригинала, на сам се држао и једног и другог, само да сриски превод што потпуније и разумљивије испадне.

Књ н га о храму. Одушевљенп божанствепом л>убављу, да дознамо какво символ дчко значен.е имају црквенп и богослужбени обредн и свештене

одежде, примите с љубављу од пас ово, што вам о истој ствари по могућству са онштавамо и што и ми одушевљепи љубављу божјом чииимо, јер Бог је толико вазљубио иас, да је и Сина Свога Једиица дао за нас. Син Божји дође нам с љубављу и као свугде нрисутни живео је с нама, родио се од Дјеве Марије и ирошао сва доба човечија, да би се и од иас сваки поједипи кроз-а-њ могао очнсгити и оеветити Његовим речима и делима. Најпосле предао је Сам Себе нама за храну. Оп се сједипио с нама још у телу, које је нримио у утроби Пресвете Дјеве ; ио нужно беше, да би се Оп пепосредпо сједпнио са свима вернима за то, јер то сједињење служи као основ нашег спасења и нашег живота. Оп је Сам рекао: „ Ако не једете тела.Снна човечнјег, и не иијете крви ЈБетове, неКете имати живота у себи, јер ја живим, и ко Мене једе, живиЛе ради Мене (Јов У1, 56. 57.) То благо предао нам је Оп преко св. тајана. Он нас препорађа св. крштењем сједињавајући нас њим свом бестрасном рођењу. Полагањем руку и дахом даје нам благодат мира, и то миро — Он је Сам, јер се вели: миро изливено — Име је Твоје. Сам је Себе као Бог иомазао, а и као човек иримио је помазање; на и нас благодатно номазујући, даје нам миомирисну и животворну силу Духа. Треће и ионајглавиије је то, што нам у причешћу даје Самог Себе. а то је иоказао тада кад је установио св. причешће узевши у руке х.кеб њ чашу па благословивши их рече за хљебац: ово је тело моје , а за чашу: оио је крв моја. Па није их само благословио, него пас је и позвао, да се заложимо њима, јер рече: „ а-римите, једите" и: „ иите из ње сви". Па није само Он Сам свршио то свештенодејство, него је заповедио, да се оно свршује до века, јер рсче: „ ово чичите на лшј сссомен ". И заиста, Оп се и сам иотпуио ириопштио тела и крви, јер но-