Српски сион

Б р . 47.

]РПСКИ СИОН."

С тр . 747.

Гроф Валис видећи то, забрани поменутим изасланицима улазак у малу Влашку. Митрополит ВиНентије, не само да је, као што се у сувременом животопису љеговом вели „церков придворнују (у Карловцима) во имја свјатаго оца Николаја созданују, вс.јакими добротами, иконами и нрочими тварми украсио, но и ко манастирје својем Раковцје, в немже поетрижесја во иночески чин, преизрјадни пред церквом свјатаго Еузми и Дамјана звоник камени (а то је овај данашњи звоник — кулу) созда, илехом иокри и в нем малују церков свјатаго оца Николагја устроји". Ову дивну кулу (т. ј. манастира Раковца) иодигао је дакле евојим „трудом, иждивенијем п ктитбрством" митрополит ВиЛентије и довршио је 1735., на којој се и дан-данас испод изрезаног у камену грба српске митрополије, види иа њо,ј са северне стране урезан у ка-

мену натпис: Ћ УгсепГгиз Јоаппоугсћ Агсћгергзсориз 1735 За исту капелу, која и данас постоји, антиминс осветио је 7. јуна 1744. срнски патријарх Арсеније IV. Шакабента, а 5. децембра 1745. служио је у њој. На св. Илију 1760. троносао ју је нак митрополит Иавао НенадовиЛ. Нспод куле налази се, по једном старом запису, озидана гробница, у којој почивају сродници митрополита Вићентија. ■ Осим тога, што је митрополит ВиИентије сазидао ову кулу, прилагао је он у овај манастир разне црквене утвари, а тако исто и његова мати, потоња монахиња Ана. Ето такав је био митронолит ВиЛентије као архијепискон и митрополит у црквеним стварима. (Свршиће се).

ж ГОВОР ЈОВАНА ЈЕРЕМИЋА иароха бачиначког и протонажесника, као одборског известиоца, којим је отворио генералну дебату о „нацрту правила за свештеничко удр} г жење" у свештеничкој скупштини 4. новембра 1893. (Свршетак.)

јадити морамо; радити сви, радити • сиоразумно и солидарно, радити на свима странама наше мното искушане Митрополије, у свима иравцима нашета иозива и задатка. Љубав и старање наше за цркву и народ у цркви мора обухватити, не само ноједиие нарохије и нрквене општине, не ноједине делове само, него целокунан живот цркве и народа у нркви, и делати истрајно на томе, да се тај живот као једна целина хармонично развија, да у целости својој иоказује — наиредак. Је]1 ако се напредак указује у V 5 , а у 4 / 5 пе, оида је то напредак делимични, а пазадак целине, у којем ће се кад тад изгубити и она У 5 . Напредак 'Д према 4 / б назатка, увек је грозан ттив у рачуну живота народног; а такав тгпиз је у животу нашем народно - црквеном. И тај ће тшиз све дотле битп, а увек и већи бивати, крај данашњег неирорачу-

наваног рада, крај доста необазриве радп.е и оскудног мара и одушевљеља већине остале интелигенције наше, — док се у цркви и народу нашем не одпочне на свима странама љихова живота заједнички, солидарни, систематски и истрајни рад целокупног бар свештенства, у најтешљем споразуму са Епискоиатом нашим и увек у свему добром и корисном, изобилно потпомогнут од овога. Да до тога дође, порадимо сви, са одушевљењем најистинитијег родо.љубља! Јер заборавити немојмо никад, а увек, као један историјски Факат, имајмо на уму, и на савести својој. да је живот цркве и народа нашег, да је њихова будућност поверена највише јерархији, љезиној љубави и родољуб.љу; да су конци живота тога и будућности највише у руци јерархије. А нрема томе, пе заборављајмо, да је јерархија наша, заједно са свештенством, највише и одговорна за ту будућност нред судом историје