Српски сион

,СРПСКИ СИОН." Б р . 47.

стр. 748.

Да иас суд тај не осуди, јер то је суд најистииитији и најтежи, иа земљи ме1,у људима; да пам клетва потомства гробове не покреће; да нам црква благослова и молитве никад не ускрати, — браћо и господо, учинимо, што емо дужни цркви и народу! А највише и најбоље ћемо учинити моћи, ако организујемо личну и радну солидарноет у свештепству целокупном; ако се у свему епоразумемо са својим и народним Архипастирима; ако својој радњи н.ихов благослов добијемо, и истрајну, увек готову номоћ; ако у своју радњу концењ тришемо и скупимо све своје силе, целу своју снагу, сву своју љубавЈ те се крнј неугасивог одушевљења, што потпуније и што сигурније наоружамо потребним средствима и потребиим оружјем за вршење узвишене мисије своје, светога позива свога. Ето, браћо мила, да то и тако учинимо, за то нам је нотребно предложено удружењв. Потребно нам је као средсгво , не би ли достигли и цел, а наиме: да нам ое црквена књига прошири и процвета; да нам храмови сложно и што лешпе ироневају, а амвоии нгго гласније и што чешће проговоре; да школе бол.е узваспитавају; да се врлиие умцоже, добродетељи узпегују, како би нам се религијозно-наравствеии и у оиште јавни живот регенерирао, јер је — деге■ нериран ; да се утлед јерархијски усиостави, да се између више јарархије и свештенства оснује веза што ловерљивијих и ближиг веза, родитељско-.синовских; а посредством ове,јвр је само тако мотуИе, — да се усиостави истинити и сталан, стваран и бла годетан амразум излгеђу јерархије и осталог народа, који је сиоразум, наиретку нашет на роднб-црчвеног живота иотребан, ко животу — светлост; а који /?е се ииак иостиЛи моћи, јер %е се иостиЛи — и морати. Ето, браЕо и госиодо, то је цељ и задатак, то је смер и иптенција, то је идеја иредложенот удружења. Тако бар ја мислим и осећам, који сам — извините иескромноет моју — родитељ иредложеиом нредлогу; а то велим за то, да вам кажем и ово : како сам вам, браћо, данас и до сада

истину својих мисли и осећаја казивао и саонштавао о свему томе, тако ми Бог, и данас и од данас — иомогао! А хоће ли удружење бити дуга и сигурна века, хоће ли донети обилна и корисна плода, — то неће зависити од статута и његових чланака. То ће зависити од љубави нашег свештенства, којом љуби цркву и народ свој; зависиће од прегорења, којим је вољно жртвовати потребне жртве за оетварење идеала црквепо-иародних, којима удружење жели једиио да се у службу стави. Има ли те љубави и тога прегора у свештенству иашем, удружење ће прикупити око себе цело свештенетво наше, и удружење ће живети, расти, цветати и утешне резултате, све бол.е и више, ноказивати; и бити ће барјак, под којим ће свештеиство исграјати у благотворном раду за веру. за цркву и за народ свој. А ја предпоставити нити хоћу нити могу грозну предпоставку, да би свештенство прилику, која му се данас овде ствара за успешнији рад његов, одбило, а барјак, који му браћа данас искупљена готове, у блато бацило. Не смем то ; јер историја паша, златиим словима на страници свакој, сведочи и доказује љубав и прегор свештенетва српског за веру, цркву и народ; не смем, јер би се огрешио о свету и нежну љубав душе православне и срца српског, која и данас загрева груди срнског православиог овостраиог свештенства, која и данас, која ће увек, кад јој згоде буде, доказати, како српско иравославно свештенство, и дапас и увек, своју веру, своју пркву, свој народ љубити зпа! А у удружењу је згода та! А где је таква љубав истипита, ту не сме и не може бити сумње и страха, оклевања, и ирезања. Таквој љубави девиза је: папред! У таквој је љубави вера у иобеду ; у таквој љубави је нада и уздање увек, да: прегаоцу Бог помаже! Почетак ће нам, браћо и господо, бити тежак. Томе има и разлога. Али, ие презајмо од тешкога почетка. Брииимо се о свршетку. Помишљајмо увек, да ће нам дело наше нослужити будућпости нашој,