Српски сион

„СРПСК И СИОН."

ске; да Свезнајући „раскопа дела ђавоља"; да нас Свесвет очисти и облагороди; да нас Истина озари светилом разума; да нас Љубав збрати разбраћене и посини Оцу своме небесноме, искупљене, крвном жртвом Љеговом, од прародитељског греха и Адамовог осуђења. И кад то и тако учииите, љубазни моји, оида пустите души својој побожној, да полети на крили хришћанског радован.а данашњег и вечног; иустите срцу своме раздраганом, да запева слатком песмом православл,а; пустите уснама веселим да кличу : Христос се роди, ваистину роди! Радујте се, духовна чада моја! У данашњи дан „забадава смо се оправдали благодаћу", „откупом Исуса Христа" и „примисмо помирење кроз Гоепода Иеуеа Хриета;" јер : „као што загрех једнога — Адама — дође оеуђење на еве људе, тако и правдом једнога у данашњи дан рођенога Спаса — дође на еве људе оправдање живота". Радујте се, јер смо „мртви греху, а живи Богу у Хриету ИеусуГоеподу нашему;" јер „примиемо Духа поеиначког и овај Дух еведочи нашем духу, да смо деда Божија, а кад емо деца и наеледници емо, наеледници Божји и еунаследници Хриетови". Радујте се, јер се у данашњи дан родило сунце правде, светило разума и истине; јер се данас родио Спаситељ и Учитељ света, Господ наш Исус Христос, чије нам свето и вечно Јеванђеље деветнаест већ векова казује вечне и непроменљиве иетине; а јер нам светлошћу тих истина обасјава путеве живота земаљског и иоказује увек једнако и сигурно пут, који води к блаженству и к срећи, к вечности царства небеснога. А кад вас позивам, да се радујете у данашњи дан, не мислите, да је вашем духовном оцу и Архипастиру непознато, да му, у великој породици, св. црквом основаној, има и таквих синова и кћери, који се пи данас не уму и не могу радовати, радошћу хришћанском, радошћу св. православља, радошћу српском. Не за то можда, што им сиротиња и немаштина ие би дала радовати се. Не;

јер нема сиротиње, која се у божићној радости не заборавља; нема сиротиње, која ие иропева па данашњи дан. Него за то, јер се у кућама неких заборавило народно предање и запустили лепи обичаји православног кућевног, породичног богослужења; јер се у тим кућама бадњак не уноси, чеспица не ломи.... А у кући, љубезни моји, у којој бадп,ак не гори, воштаница и капдило се не пали, измирна не кади, орасима соба не прекршта и сламом не посипа; у којој се „здравље" не меси, чесница не ломи и колач божићии не сече и не прелива, својта не љуби и у славу Божју и данашњега дана здравица не диже; у кући. у којој данас родитељ не скупља децу своју око себе и не пева с њима песме божићне, — у тој кући, српској кући, божићне радости и не уме и не може бити. Ту је душа хришћанска пуста, срце празно, а осећај леден и крај топле пећи, богатства великог и господства високога. Ту може бити и бива умља гордог, охолости укочене, презирање „свога", или непознавање тога, али душе пуне вере и наде, срца пуног љубави хришћанске; али поноса народнога и осећаја православног, у тој кући не уме и не може бити, да с' узмогне радовати. Јер осећај и понос тај, где год је, и одушке хоће; хоће у спољашњим знацима да се изјављује. Иначе, или је тај осећај и понос мртав, или је привидан. А такав је у кућама српским, у којима се не држе мили обичаји православља и заборављају и не чувају лепи обичаји народног предања, који су нам били и остаће увек једнајака заштита светом православљу нашем, и васпитиица народне свести и поноса. Таквих кућа има много; а то нам је једно велико зло, које ми душу Архипастирску тишги; јер однароћава, аљубав к цркви и вери убија. А друго је зло још веће у кућама залуталих нородица српских и православних, у којима се осећај православни и понос народни силом умртвљује, убија и сажиже. У кућама је то, у којима св. иконА нема, ни кандила милог пред њима; у којима се свештеник не виђа, нити кућу