Српски сион

Стр. 10

Бр. 1.

■

т-

И 3 Ј А В А. МИЖЈИК? егова Светост, преузвишени господин Патријарх српски Георгије Бранковић благоволео је, високом својом одлуком, милостиво новерити уредништво овога листа и — мени. Настојаћу пуном вољом, да својим дужностима одговоримо и ја и лисг. Ако тако не буде. не ће кривац бити уредништво. А да тако буде, молим браћу 'свештенике и сву осталу господу, којима на срцу лежи нанредак овога листа, да га сарадњом својом потномогиу. Сарадња њихова биће листу па углед, уредништву па част, а на корист — оншту. Тиме се преноручујем љубави браће свештеиика и сарадника, и наклоности штованих читалаца. ЈованЈеремиБ, иарох бачиначки.

1" ИСИДОР ЋИРИЋ

народно-црквени и патријарашки тајник, народни пооланик на оабору хрв. слав, далм. и делегат тог сабора на државном сабору угарском, витез ордена Њег. цар. и ап. краљ. Велич. Франца ЈосиФа I. и каваљер српског ордена св. С ав е и т. д. Закључци сабора од год. 1864/5. били су,

Дана. 2. (14.) децембра пр. год. склопио је у Ср. Карловцима после кратког боловања за навек своје вазда будне, бодре, вредне и верне очи један од најбољих и најзаслужнијих синова народних : патријарашки и народно-црквени тајиик И.сидор Ћирић... Да оценимо до у појединости ио количини и каквоћи значајан рад и отуд стечене заслуге врлога нокојника, морали би, дакако, изнети и подробно образложити историју наше народноцрквене автономије и у њој провизорије за минулих двадесет и иет година. Кад би то учинили, тада би иотпуно познали и велики губитак, што га зла коб нанела цркви и народу, а уочили би и голему празиину, која са опака удеса настаде у поеве јши нејакој чиновничкој јерархији нашег народно-црквеног организма. Ну за такву замашну работу није овде, у овом листу, довољна простора. А с обзиром на наш смер: да у главном рекнемо сво]у о животу, раду и заслугама непрежаљена нокојника, нијеза онакву работу ни потребе. За ову нашу цељ биће довољно, да главније моменте наше народно-црквене нрошлости истакнемо и у виду задржимо. Покојни- Иеидор Ћирић настуиио је звање народно-црк»еног и натријарашког тајника у врло тешким, ј®јЈД11'.осв;е нердређеним и заплетеним нриликажа'%''^Поси-ма^ Зарад доказа довољно је да унозоримо о'ве неосиориме чињенице.

истина, већ узакоњеии, као зак. чл. IX. од године 1868., кад је нокојни нар. цркв. и патријарашки тајник ушао у нашу автономну чиновничку јерархију. Историја тог зак. чл. јавпа је тајна. Познато је, наиме, да је он нрвобитно спреман угледом на црквену организацију лутероваца угарских, чија се црква од наше битно разликује, иошто није, као ова, аиостолска. Тако спремљени материјал за тим је на сабору од год. 1864/5. претресен, и дотериван је ту нрема интенцијама тадашњег краљ. комесара ђенерала Филиновића, који је као такав не само у сабору председавао, него и у дебатама суделовао, и на резултате ових: саборске закључке знатно утицао. Напокон су ти закључци, истина не у целини, иза успоставе уставности у Угарској, на иницијативу тадашњег министра богоштовља, барона ЈосиФа Етвеша, октроисани, дакле су противуставно ступили на снагу, као већ иоменути зак. чл. IX. од 1868. године. Премда је овај зак. чланак, познат у нас и под именом краљ. рескрипта, као целина с обзиром на потребе и отуд захтеве цркве и народа, врло неиотпун, а осим тога по садржини и облику иосве не суставан и без одређена плана, инак је њиме колико толико узет у обзир и очуван апостолски значај наше цркве, чиме је бар у неколико одржан континуитет у развоју иашег нар. цркв. живота.