Српски сион

Стр. 6.

„СРПСКИ

СИОН."

Б р. 1.

Покушај, — ако се у опште и тај израз употребити сме — који је учињен у одбору једанаесторице, учињен је ако не додкан, а оно — прерано. Или, и једно и друго. Да је учињен доцкан, сведочи саборски рад у г. 1892; а да је, после овога, учињен прерано, доказ је у изјавама, које су пале у носледњој одборској седници, а тенор којих је у речима: „Време јо лек нашем злу. Наша штета научиће нас памети. Из тога ће се изродити друга струја"; у речима: „Очекујмо од времена, да нас оно освести и опамети" ... С' тим изјавама — које за сада глосирати не ћемо — завршене су седнице одбора једанаесторице, које нас оставише на грозној пучини неизвесности; а успеху којих се тешко тко и надао, јер се, према свему ономе, што је иретходило, надати није ни могао. Тако је ето и прошла годпна нашег автономисања забележила нотомству: како смо сиори на добро, а брзи на зло. Забележила је и она један доказ више, како нам је 25 година горког искуства врло мало помогло, да се „научимо памети"... Па, бар да можемо у ову годину да уђемо са утешнијим мислима; бар да можемо у овој години, са народно-црквене автономне њиве, наш мили народ обрадовати и охрабрити са сигурном надом: берићет те чека! Не можемо; јер нам и данас још меланхолија горњих изјава продире душу оправданом зебњом, да ни ове године тога берићета бити — не ће. А кад би били песимисте, морали би у тој меланхолији констатовати и критерије неке — резигнације на берићету том. Далеко од нас нек је тај песимизам; као што и резигнацији места бити не може у срцу, које љуби цркву и народ... И нема је! Не може је ни биш у „очекивању", јер очекивање је нада; а где је наде — нема резигнације. У меланхолији, дакле, горњих изјава није резигнација, него нада, и ако тужна и сетна. А таква је за то, јер жељено време није тако близу, неда се бар ни ириближно одредити. И зар јеонда таква нада неприродна срцу, пуном,'фуба : ]р1,\ загцркву и народ, као што је срце данашњег, иреузвишеног Гоеи^дкн^^^^^к''. Бранковића, који тако жудно. тежк';нб%ка,' да види своју цркву и

народ смирен, утешен и задовоЛ)ан, наиредан и виђен — што пре? И ко би се могао данас, а после слике, коју нам је пружио сабор г. 1892, заносити веселијом надом?! Озбиљан посматрач наших одношаја — не. А разлози томе леже у тим одношајима у опште, а са нагласком тврдимо: у међусобннм одношајима наших онозиционих странака и у ексцентричном либерализму њихових захтева, који се под утецајем тих одношаја надмећу у ексцентричности тој. Да није три странке у сабору било, да их три нема и данас још у народу нашем, и да међу онозиционим странкама не стоји „запета пушка", која има, кад тад, да огласи победу једне ма које, победу у конкуренцији страначкој, а ко.ја још подржава неоправдану зебњу и увиђавнијих н солиднијих елемената у странкама тим, — нека нам је дозвол>ено веровати, да би и сабор г. 1892 боље прошао, али свакако, да би данашња наша нада у будући споразум меродавних фактора у цркви и народу била не тужна и сетна, него веселија, јер темељнија. Но боље икаква, него нада — изгубљена. Надамо се. Надамо се, да ће нам време лека донети. Ал' се надамо и у — луде; јер као што време даје људе, тако и људи могу сиремити „време"... Питање је: имамо ли људи, којимогуучинити, да се „изроди друга струја"? Или се чека, да то учини „време" само собом? А кад ће то „време" настуиити, које хоћемо да чекамо, а које требамо, да нас изведе из ронства автономног ? Ако стоји, да ће нас „наша штета научити памети", онда би се могли надати у брзо томе времену, јер штете је и — сувише. Треба ли још више и веће? И те може бити, али онда ће око нас ирохујати већ време, које чекамо. Чекаћемо, и ако нам није до чекања. Чекаћемо, не би ли се „ изродила друта струја". Дочекамо ли бољу, — боље ће нам свима бити. Нас ће спремне затећи, — да јој изађемо на сусрет. Чекаћемо; друго нам не остаје. Али, ако не дочекамо жељено време и ако га пронустимо, онда смо уверени, да ће нам потомци изрећи ову нресуду: ироиустили су врвме, кад је на иатријарашкој столици седео аатријарх Геортије БранковиЛ.. .