Српски сион

Бр. 1.

„СРПСКИ СМОН."

Стр. 5.

крилима једрог и честитог нодмлатка свога, остаће вам срде болно и рањаво, живот црњи — и од смрти црне. Богу се молите, радите, штедите: јер ко заборавл>а на Бога, не ће се огрејати на сунцу милости божије, нити ће га прихватити у невољи, страху и очајању божија рука. А ко са нризивањем имена божијег сваки рад свој отпочиње и довршује, коме црква за срце пријања и у њој се топло и из душе иомоли Вогу и творцу своме, том је ведро и чело и душа и посред најтежих дана и часова у животу његовом. Јест, вера ведри душу човечију. црква иружа утехе вернима, а школа загрљена с црквом чипе човека човеком, хришћанина хришћанином, Србина Србииом. Радите и штедите — јер ко не ради и не штеди и ко по несрећи више троши но што зарађује, но што му његова заслуга, његово стање и имање донаша, тај се већ у напред руковао са пропашћу својом. Па јелигрехота бити пуст код памети, је ли грехота дати умље за безумље и навалице срљати у пропаст своју? Умеравајте се у свему, па и у самим жељама својим — јер није сва срећа у богатству, сјају и раскоштву — и иије

богат онај ко много има, већ ко мало треба. Не завидите ничијој срећи, јер она ретко седи дуго на једном месту. Њу је лакше срести иего ухватити, лакше наћи него сачувати. Тежите за оним што је узвишено и трајно ; тежите за врлинама хришћанским, врлинама грађанским, врлинама народним — па опасани овим и оваким врлинама стекли сте себи благо, које никакав холуј разиети, иикаква сила стаманити ни смрвити ие може. Па кад сам се и са ово мало Архипастирске поуке дотакао срнског срца и побожие душе ваше, то вам у исти мах честитам светли и радосни празпик рождества Христова, нразнике новога лета и светога Богојављења, са топлом и усрдиом жељом: да као што сте иа данашњи благ дан расположени нрема светој вери и вековима освештаним иародним обичајима нашим, да вас таково расположење не остави до краја живота вашег — и да ту леиу побожност народиу пресадите и у нежна срца миле деце ваше — и у свети им аманет оставите све оне из прошлости наше запамћене народпе врлиие, са којих се вазда снажила и дичила света црква наша — и нреузносило лепо име и светао образ рода и иарода пашег.

У Темигивару , на Рождество Христово 1893. * Гореиоменути смирени Епискон Никанор с. р.

&

НА РАЧУН ПРОШЛЕ ГОДИНЕ, А НА ПРАГУ НОВЕ.

име божје, отпочесмо једну годину више, сваки у своме, а сви скупа, и у животу народно-црквеноме. Прошлу годину народно-црквеног нам живота ошочеемо иод утисцима г. 1892. Те године разишао нам се народноцрквени сабор несвршена — а главнога посла, оставив народно-црквену автономију коначно не — уређену. Да се неуснех саборске радње олакше нрегори, изаслао је сабор, из своје средине, одбор једанаесторице, да „још једном нрегледи

иоједине одредбе народно-црквенога устава и да према постигнутом усиеху поднесе извештај сабору ради даље специјалне раснраве устава". како би се тиме омогућио нов, ал' успешан, саборски рад. Одбор се састајао и прошле године; али, до споразума дошао — није. Друкчије није могло ни бити; а није за то, јер је тај одбор, и ако по броју својих чланова минијатура, по свему друтом био оно исто, што и сабор, који га је, у несноразуму свомс, на споразум изаслао.