Српски сион

Стр. 4.

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 1.

Б0Ж1ГШ ПОСЛАНИЦЛ ЊЕГОВОГ ВИСОКОПРЕОСБЕШТЕНСТВА ГОСПОДИНА Никанора 11оповића, ЕПИСКОПА Т Е М И Ш В А Р С К О Г.

НИКАНОР по божијој милости' православни епископ темишварски, велико-бечкеречки, велико-кикиндски, велико-от.-миклушки и арадски Свему пречасном свештенству и васнолином оогочастивом народу Епархије наше благодат, мипост и мир од Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа, а од нас Архијерејсни поздрав и благослов! Христос се роди! а данашњи светли и радосни праз- | да је настао и дошао пајмилији празпик ник Рождества Христова, великом ; пародни и црквени — дошао Божић. ч,је радошћу обузето и срце и ду- ' Па има ли, мила духовна паство моја, ша моја, што се и овога Божика састајем ј ичега на свету, што би те могло откинути, у духу са богом дарованом ми духовном могло одродити од славе и прославе, ро-

наством својом, с вама мила и драга ду ховна чада моја! Велика је реч Божић, па је велико и зпачење тога најмилијег нам имена на свету. И небо и земл,а преузносе величину и зпачај тајанственог рођења Христова и у своме светом загрл.ају поје песму а тере цркве своје од мила гласа: „Оллка ко кишнм)(к Иогб и на зшли Л1ирк, ко чмок-кц-к^ влдговолж'к." Па има ли и једног Србпиа пранославног, коме се не би ии на данашњи благ дан срце отворило, да прослави Бога творца свога и да му благодари на највећем, најскупоценијем дару: пгго је послао и поклоиио људству свог јединца сипа, сунце правде Христа снаса нашег — да донесе мир земљи, да ју обасијне правдом и истином, а опагпе вером, л.убављу и надом, тим трима најсветлијим — врлинама хришћанским. И има ли икоје душе у цркви и народу иашем, која се не топи од милине божићњега тропара „Рождество Твоје Христе Боже наш" и која се не би заносила — већ и самим видљивим знамен>има заиосиога иразника овог. Дивна и јединствепа божићна знамења, што су их побожне српске руке разастрле но поду, понаспремале и исиоређале но столу, па окитиле и обасуле драгоценим даровима својим — састављају тако рећи божићни олтар у домаћој цркви — и најјасније, иајречитије говоредуши Србииовој,

|ене и однеговане па самосвојиоме нољу — црквеноиародног живота нашег? И шта би пам могло заменути ово и овако на земљи српско небо наше? Душа би се следила у нама, кад се не би открављивала на топлим педрима ма-

Срце би нам остало и нразно и пусто, кад се не би загрејавало на вреломе огњу побожности српске. Све би можда и свашта од нас бити могло, само не би били оно што смо, а што нам је од вајкада тињало, па још и данас тиња — изнад светлих и великих гробова, изиад јуиачких и мученичких костију нрослављеиих предака наших. Па чувајмо, негујмо, љубимо и ноштујмо свеколике ирквенонародне светиње наше; у њима нам је живот у њима сласт па и спас души, образу и имену нашем. У духу наше свете цркве одгајајте децу — то иајмилије благо ваше. Бодите их у школу, да се умију на извору иетине болшје, да ум свој иросвете; водите их у цркву, да се оснаже даровима духа светог, да оплемене душу и млађана срца своја. Предходите им лепим и часним примером рада и живота свога, како би вам се норед срећно упућене деце — освежили и омилили старији дани живота вашег; јер како је старост већ по себи тешка и суморна, то ако се у њој не понесете на