Српски сион

Б р . 2.

.,СРП( 'КИ С ИОН."

ћу, јер јој ето и петли и кућни сати јављају, да је близу време јутрење . .. богојављенске. За мало па брује и умилни звуци црквених звона. Народ се опет крсти и клаља, благосиљајући Име Творчево но оном старом српскога народа адету с речима: , Свдтт, Г оснодб Б огб напљ!" Старо и младо на глас звона потегло у цркву . . . . на јутрењу. Од тешке и љуте зиме све је то убрзало кораке . . . а више чујеш шкрипање снега испод ногу, него разговор. — Јутрења богојављенска, као ијутрења божићња и ускршња, сваком је мила и драга, зато црква, ма колко да је велика, премала је тога дана, да ирими у своја недра толики број богомољаца, који дођоше да се иомоле Богу ради великог празника. Полуноћница је почела. Певница .једна и друга пупа појаца, који се међу собом надмећу, који ће пре, који ће ленше и красније појати коју црквену стихиру. Свештеник достојанственим гласом чита јутрење евапђеље, и сваки иоједини од нрисутна народа у цркви помњиво слуша сваку му реч, те помишљајући на множину и тежину својих грехова, крепко се моли Богу, да би и њега богојављенским својим гласом : ,,ТК1 еси СК1НХ /ИОИ ЕОЗЛГОВ/НННКЖ, Ц) тш Н ј же влагоколи^х", удостојио ноздравити па онштем, страшиом суду свом! И кад се по двоје и двоје просветило мироносним ул>ем, а оно већ први зорини зраци продиру кроз прозоре црквене. Но свршетку јутрење народ се у великим гомилама: мушко с мушким, женско са женским, у тишем и живљем разговору, враћа свако у свој крај, свако своме дому. Оштарјутарњи поветарац, који као да од истока разгони ноћну таму и утире нут белом данку, све брије по образима За мало на ти се промаљају и светли зраци сучеви са истока, те се поздрављају и целивају најпре са снежним и леденим висовима оближњих гора и дубрава, и позлаћеним крстовима иа домовима Божјим; а по том обасјавају високе иалате богаташа и снежне кровове ниских кућа и колиба сиромаха, и цреливају се по снежној кори нространих пољана. Црквени старатељи, тутори и црквењаци и други млађи л>уди ужурбали се, да до почетка св. литургије приправе све, што је нужно за освећење богојављенске водице. . . Једни, — било у самој порти, било на ком другом проетраном и празном месту у близини цркве — наложили ватру, пуне топове и ређају их у известан ред. . . . Други опет, отишли к часном крсту

близу реке, где ће се светити богојављењска водица, разгрнули снег, прострли даске и сламу, уредили сто, спремили каде с водом и т. д. Сунце већ високо одскочило . . . дан у г.елнко! Јасни звуци црквених звона пропраћени риком топова, позивају побожан народ, да похита у цркву на литургију, и оданде к оброду освећења јорданских струја. Народ у .свечаном руву похитао у дом Божји. Свако чељаде понело собом или ибрик, или бокал, или Флашу, или какви други суд. Црква дупком пуна. . . . Свештеник довршио ироскомидију, окадио олтар и цркву те са речма: ,,Го« споди устнН? /Иои цјверзшж, и уста / иоа еозК'кстАТх ^валК твом", призива у помоћ Бога, да може бескрвну жртву с Његовим благословом свршити и обред освећења богојављенске водице обавити, као што великом Имеиу триличног Бога приличи. Миомирис тамјана и измирне разнео се по целој цркви, а . безброј запалЈених воштаница не даду гледати у се. Дивне богојављенске песме: ,,Опаси нК1 (гК1не БожТи, во Гордлн-к к (П стивк 1И са " . , . ,,во 1ор^ ддн ^к К (1 Е цјлк > ф ^ са тевН? Г ди " ... и др. разлежу се но пространу храму. С црквепих врата вештији који хригпћанип о важнијем ком акту богослужења махањем мараме даје знак топџијама, да потпале топ. Чим је литургија ближе свом крају, тим се већи жагор подиже у цркви. Једни измичу раније из цркве не ради тога можда, што им је дуга служба, него да нре виде свечану литију т.ј. крсни ход, који ће се до мала из цркве према местном ,Јордаиу" кренути. Други износе црквене барјаке и литије у порту, јер барјак има да иретходи крстном ходу. А кад свештеник очита заамвону молитву а у певници се отпоје ,,Е$ди и/иа Господне".... тада свештеник обучен у свечане одежде, с крстом у десници а еванђељем светим у левици руци излази из олтара појући велико: „ГласЂ Господинв". Учитељи су наредили школску младеж одмах за нрвим барјаком, а за овима ђаци с чираци и рипидама пред сБештеником, а за њим појци, па мушки и женски свет излазе из цркве и тако у величапственом ходу спуштају се к реци, ... к месту освећења јорданске или богојављенске водице. С умилним трилама и варијацијама богојављенских иесама прелева се и глас мале звонцади, у која звоне два или три у стихаре обучена ђачета. Свечани овај ход пропраћа дивна хармопија црквених звоиа' и