Српски сион

С тр . 44. „СРПОКИ СИОН." јзр. д.

/сист. парох. помоћиик. — - Петар Пери! с. р. нарох. — Павле Милин с. р. сист. иарох. пом. •Божидар Милошеви^ с, р. свештеник. — Петар ПредраговиЋ с. р. парох. — Стеван Миркови! с. р. с. нар. помоћпик. — Милош Рајкови^ с. р. протојереј — парох. — Младен Бобериб с. р. нарох. Милош Влашкали$ с. р. с. п. пом. — Хор^е Бартулов с. р. јерођакои. — Партеније Сивчев с. р. парох. — Миливој Томиб с. р. парох. — Јован Цуци& с. р. парох. — Сима Величкови! с. р. с. п. пом. — Ваоа Кадиб с. р. с. н. пом. — Криото#ор Три#унац с. р. парох. — Светозар Павлови$ с. р. парох. — Ј1. Светозар Дражиб с. р. парох — Милутин Думи$ с р. нарох. — Јован Јовановиб с. р. сист. нарох. ном. — Конст. Стануловиб с. ј ». нарох бочарски. — Макоим Јакши& с. р. иарох т. хиђошки. — Георгије К обови^ с . р. адмпнистратор парохијс. — Димитрије Ћири$ с. р. парох Јоаким Сувајџиб с. р. админ. парохије.

+ ИСИДОР ЋИРИЋ

народно-црквени и патријарашки тајник, народни пооланик на сабору хрв. слав. далм. и делегат тог оабора на државном сабору угароком, в и т е з ордена Њег. цар. и ап. крал>. Велич. Франца Јосиз-а I. и кавал>ер српоког ордена ов. Саве и т. д. (Свршстак).

Губитак који је изненадном смрћу тајника Ћирића задесио цркву и народ и автономију, у толико је тежи, што нас је задесио посред рада око сређивања наших нар. цркв. одношаја, где су за нас опробане и иослу дорасле сиаге 1пто и хлеб насушни, и то хлеб, којега у нас нема у изобиљу, него тек да себи душу узмогиемо одржати. А да је пок. И. Ћирнћ одиста бир пртцуна радна снага, доказ су нринреме за нотоњи сабор и њстово суделоваЊе у тој работи. Ту јс њега допала пупо часна задаћа, да на темсљу својег искуством онробапог знања и умења изради нацрт за коиачно и целисходпо уређење свих односа у нашој пар. цркв. автономији. Он јс ту задаћу реншо у кратком времену и са одличним уснехом, како се друкчије није ни могло очскивати. Плод овог његовог рада, који је после иретреса у саборском одбору обнародован, нослужио је касније као главна грађа раду и расправама одбора нетнаесторице, а за тим уз нредлог овог одбора и заједничком саветовању између св. патријарха и епископата с једне а саборског одбора и одбора петнаесторице с друге страис. Резултат тог саветовања, у ком је и нок. тајник стварпо суделовао, био је споразумно утврђени елаборат, који је касније под именом предлога за народцо-црквони устав изнесен иред сабор, да ту заједио са сабором постане жртвом охоле разузданости, недозрелости и неразбора, као и прорачуњепих подвала и голог ииата. Покојии 11. Ћирић носматрао је с оправданом индигнацијом овај пс-

родољубиви иостунак и осуђиваО је без мило срђа његове виновнике, али је и он као и сваки други разборит син народни био убеђен, да ће народно-црквени устав, заснован на основном и једино спасоносном начелу: сваком своје — пре а после морати ностати законом, јер без тога у нашој автономној организацији не може пи говора бити о миру, рсду и раду, као предусловима ва успсх, крји ће цркви и народу једпако користити. Претеже овај губитак, што га је зао удсс смрћу И. Ћирића нанео цркви и иароду, у толико више, што је иок. нар. цркв. тајник тамап бно дошао у иоложај, да као народни иослапик па сабору троједничком и као делегат тог сабора на државном сабору угарском у тим законодавним телима своје искуством освештапо зиање и умење нлгму својственом радиом вољом и истрајношћу уложи на корист наше народноцрквене автономије. Ту на тим меродавним местима био је ои не мање меродаван, зван и одабран представник и тумач, заштитник и унапредилац иародних нрава и потреба и по овима иотраживања и тегоба. Он је па том нољу радио и успсвао, дабогме не у правцу опих утописта, Фразолога и спекуланата, који су за 20 и вишс годипа својег скоро посве неограпиченог царевања у политици догнали до иотпуне нулиФИкације и до своје моралне смрти, а који би и у автоиомији били довели до потнуна застоја и свсстрана назатка па и савршена расула, да други, данаесвети патријарх с архијерејима и с