Српски сион

Стр. 46.

„СРПСКИ СИОН."

Будиму, иа је за тим на петитаиском свеучилишту учио и довршио иравне науке и ноложио нронисапе успите. Кад је одласком дра Мшгоша Рајића, данас еудије код краљ. табле у Сегедину, место нар. цркв. тајника остало унражн.ено, нозове тадагањи адмипистратор натријаршије егшскоп Арсеније Стојковић, па препоруку дра Рајића, за тајиика Исидора Ћирића, којем нозиву се овај и одазове, оставши у том положају од г. 1872. па све до самртиог му часа. За то време промспули су се на унрави митронолије и патријаршије четири администратора, епископи: Арсеније Стојковић, Иикаиор Грујић, Герман Атфелић и Ваеилијан Петровић, и три патријарха: Прокогтаје Ивачковић, Герман Апћелић и Георгије Брннковић. * Ва врсме тог евојег службовања изабран је И. Тшрић г. 1879. па тадашњи наш нар. цркв. сабор. Као такав пастојавао је он доследно, да се претерапости сузбију у границе истинитих нар. цркв. интереса, и да се несугласице избегиу или бар у зачетку загладе, тта да се тако снага пародна прибере и посвети великом и епасоносном задатку: да се наш нар. цркв. организам у целиии иоложи на свој природни историјским развојем условљени, искуством осветитани а иотребама и користима цркве и народа једнако одлучно тражени темел.. На потоњем нар. цркв. сабору И. Ћпрић није суделовао као поеланик. Премда се по држању опозиционих Фракција на догледу потоњег сабора могло очекивати, да ће уважити паук искуства и повући отуда конзеквенције за свој рад, знали с-у опет сви познавачи тих струја, да је то држање тек само тактичан маиевар, као што се већ о изборној еесији саборској и Иотврдило. Ту се показало, да онозиције од саборског задатка и рада по њему праве питање својег опстанка као партаја, и да све е тог гледишта оцењују и предузнмају. С тога и иок. И. Ћирић није веровао у могућност озбиљног рада и по цркву и народ корисног успеха од тог еабора, због чега није хтео ни примити понуђена му мандата. Једини успех, говорио је он, биће у томе, да се носред сабора изнесе и образложи, како се могу и како се морају удесити односи у области наше нар. цркв. автономије, и уједно да се евима малкоитентним и Факцијозним елементима скину образине, те да се тиме спреми терен за нову ац- |

цију и бољу будућност. Жалити је само, да саборска већина у евојој посаборској акцији пије својем задатку одговорила у оној мери, како то мора чинити свака страпка која пос/гигиуте успехе хоће да обезбеди, како би с тог терена лактпе и еигурније гредела иовим успесима, те стпгла својој мети. •X* За нослаиика на земаљски сабор у Загребу изабран је пок. И. Ђирић први пут г. 1888., кад је тадашњи, данас такођер већ упокојени сабореки председник М. Хрват одстунио у карловчићком срезу. И Ђирић изабраи је тада у том срезу једногласио, насупрот томе што су паше полптичке онозиције бапт тада иајжешће кидисале гтротив Срба посланика на том сабору. Исте саборске иеријоде изабран је и за делегата па државни сабор угарски. Године 1892. биран је по пово како на сабор у Загребу тако и за делегата за сабор угарски. Суделовање баш И. Тгирића у сабору хрватскославонском било је од год. 1888., када је наша нар. цркв. автономија и за том сабору иодручиу територију узакоњена, прека потреба управо хлеб насушни за нашу цркву и школу, народне интересе у оиште. Потреба та осећалаје се у толико већма, што тамо где се законски предлози приуготовљавају, код владе а посебице у одељењу за богоштовље и нас.таву, није било и нема посебне секције за ноелове наше цркве и школе и нар. цркв. автоиомије, или бар тим ттословима свестрано дорасла иједино њих ради ностављена реФереита-старатеља и унанредиоца, а по потреби и заштитника и бранича. Ми смо уверења, да за интересе наше нар. цркв. автономије .иије доволшо, птто ће једап или други Србин посланик у мањој ил' већој мери бити верзираи у њеним нословима, и бити вољан да се за њу заузме, јер такав Србин, и кад га има, данас јесте носланпк а сутра то пе мора бити. А нама је нотребна стална брига по снази, која је томе нозиву дорасла. За опе интересе није довољио ин што ће један или други мањи чин вник одсл.еп.а за богоштовље и иаставу тек мимогред Фунгирати као неки назови-реФерент у нословима наше цркве и тиколе, којима није и не може бити дорастао, јер није имао нрилике како њих, тако и прилике и нотребе црквене и народне упознати. Нама треба реФсрепт, који то све има, тако рећи, у малом прсту, а који у своме кретању не ће бити скучен још и обзиром тта потчињеност