Српски сион

„СРИСКИ

СИОН."

]>р. 5

у животу народа, долази неумитпа будућност, да суди нрошлости; да скине вео и пајгушћу завесу, коју је ова на своја дела и нерад бацала у намери, да умири своју савест. Ово важи за целокупан животнарода; но ми ћемо, служећи се нравом суђења, које увек има садашњица пад прошлошћу, да, у оквиру овог члаика, посвећеног стогодншн.шш нагае богословије, откријемо бар једал део вела или завесе, која прикрива и оне узроке незадовољавајућем успеху у стогодишњици тој, које смо ми сами иоставл.али као пречагу бољем и успешнијем развитку и иапретку нашег највишег овостраног иросветног завода. Неумрли и велики митрополит Стефан Стратимировић основао је данашп.е богословско училиште у Карловцима. ЈБегова благословена десница отворила је 1. <1>ебруара 1794. год. двери просветног завода богословског цркви и народу; блажеио око његово погледало је са великом иадом у будућпост њихову, ау помисли, е је осно вао училигате, које ће, нрихваћено истом л.убави од прејемника. да цркви даје до стојне елужитеље, православљу ревне аиостоле, а народу снремие и добре учитеље и настире. Његово широко срце је много желило ; његов велики ум је далеко гледао и машао. Цркви и народу дати богословско училигате, па у оно време, зпачило је цркви дати крила, а народу вида. Велико је дело учинио неумрли митрополит Отратимировић, отац срнске гаколе и интелигенције, највећи добротвор овостране српске просвете; пајвећи поборник цркве му и православља. Велико дело, које ће векови, док их Српству буде, спомињати са ускликом: Слава неумрлом и великом митроаолпту Стефану Стратимировићу! Дело митроиолита Стратимировића требало је прихватити, наставити, донун>авати. Јер за цркву и народ су у времену и са времепом све пове потребе настајале, а богословско училигнте је имало те потребе подмиривати. А да их подмири, ма и релативно, према захтевима сувременог нросветног папреТка у д[)уштву, пре свега је

морало и оно за тим ианретком корачати, ма и у извесној дистаицији и удал»енос/ги од ње, у колико су то дозвољавала средства, која су нам и тада иа расположењу могла и требала да буду. Но тако није било. А иије било пе за то, што то иису дозвољавали узроци изваи нагаег домагааја, него за то, јер носле Стратимировића није било више — Стратимировића. . . . Но тако је Могло бити, да је увек било Стратимировићеве дарежл.ивости, љубави за просвету, и старања за — богословију. Нека нам онросте блажене сени наших митронолита и еиискона, иека нам опросте у име истипе. Не мислимо тиме одузети ни зрачак сјаја од њихових заслуга зн цркву и народ, које делима и родол.убл.ем својим стекогае, ма у којем другом правцу рада њиховога у цркви и народу. Слава сваком од њих а доста их је — који живот и рад свој иосветигае цркви и добру пародномс. И молим ихјош једном, да ми недостојноме опросте у име истине, ако истииу кажем: да се богословији нису сви — ни кад су мбгли, ни колико су могли — одужили. Имали су блага, а имали и времена. И призпаћу, да су и благо давали и време улагали на другим странама народно-црквеног живота и његових иотреба; али нек ми и они опросте истину, ако истину кажен: да им је многима богословија и њезин напредак био далеко од бриге и старања. А да л' је то оправдано било? Да л' су остале потребе народа и цркве захтевале, да им се жртвује све, на и па рачун богословије, гато зпачи: на рачун образовања свештенства ? Нису. А је ли то захтевао какав неодољив утецај „изваи домагааја иагаег" ? Није. Напротив имамо доказа, да су ти утецаји више бриге водили о образовању нагаег свегатенства, него ми сами. Дакле? Истина је: да у погледу напретка богословије у то доба писмо учинили све оно, гато је потнуно било у домагаају иагпем да учипимо. Не ћемо дал»е. Ево нам нарОдно -црквеног сабора од г. 1864/5. Установама, које је тај сабор допео, а које су највишим рескриптом од