Српски сион

бр. 6.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 9 1 .

штине имају као скуптптинари жребању подвр гавати, и најпосле 4.) Да се председник и иодиредседник скуп

штине бирају за такове на времс, докле им скупштинарски маидат траје." (Наставиће со)

ХРИШЋАНСКО, А ЕШНИТО ПРАВОСЛАВИО МИСИЈОНАРСТВО У КИТАЈСКОЈ ЦАРЕВИНИ.

Саопштио Владимир Димитријевић, студент богословије. (Наставак.)

Видећи протестантски мисијонари тај напредак, довијаху се, како-ли би могли успети, па да тај силни народ полагано нреведу у чисто протестантско хрипЉанство? Ор;тобра 1860 дође у НанЕИНг мисијонар Во1>егГб, првашњи учитељ Тиен-вангов, и би одмах наименован министром спољашњих послова. Он и ХунтЈии, синовад канов и ратни министар, ступа у жив саобраћај са протестантским мисионарима из Шангаја, између којих многи долажаху у Нанкинг, али до цара не могаху стићн, јер не хтедоше пред њиме клечати. Инак се враћаху са надом, да ће временом крај свега тога све добро испасти. И заиста, да су европске велесиле, нарочито Француска и Енглеска, водиле тада другу политику, Китај би данас био хриигћанска. држава. Место тога ступе те две силе у савез са Манџу-династијом, и поведу нротив Тајпинг-царства војну, која се 1864 сврши са норазом и падом Тиенванговим! Узрок, што се те две хришћанске државе спојише са незнабожачком политиком, лежаше у том, што се Енглези љутише на Тиен-вангу, јер је смрћу казнио њихове трговце са опијумом, чију је употребу већ и његово верско начело забрањивало; а Французе тиме, јер .је рунгио римокатоличке иконе и кипове. Становништво Тајпинг-државе, прешав опет под управу Манџу-дПнастије, вратило се уједно и у незнабожачку веру.* Од тога доба ни нротестанти не могу више да успевају у царству Китајском.** * ј. n011111 агк, б1о веуо1имоп 111 оћјпа, вегип, 1875. ** <1 и i. м^јццега, о'б8с1по114е <1ег еуап^еивећеп м1881011, 2 вг1е, наш1>иг§ 1847 11. 1851; .ј. н. вгаиег, ба« мј88гоп8^еаеп с1ег суап^еизсћеп игсце, 2 вс1е, пашћигд, 1847; 8. 01!н, кигге оебсћи-ме дег 1а№епвоћеп м18в1оп; ег1ап§еп 1871; 6. и. вигкћапн, кћнпо шввтпвђњиошек, 2. аив. тои е. огиплешаш!, шем, 1877; тћ. оћгјашећ, 1јег 8'е§еп81»1н1 |1ег 11е1с1е1ш11881011, 2 аин., ошегвкћ, 1880; (ј. и г агвоок, лћпвв ејпег сге8о1поћ1о лег рго^ез^аиизоћеи

Обратимо се дакле сада мисијонаретву руском. Приступајући „ Источно-азијски Љјд" расправљању о руском мисијонарском раду у Еинеској , нребацује пре свега, што ту Русија не чини више, јер услова за нривлачење нроселита у православну цркву нема ван руских граница нигде тако повољних, као баш у царевини кинеској. Не само да су те две државе суседи, него Русија имаде од год. 1720 у Пекингу још и свога конзула — а то је повластица, какову друге европске народности тек од нека три деценија амо задобише; уз то беше Русији у исто време дозвољено још и то, да може себи у Пекингу и цркву сазидати. И крај свега тога нема православна црква међу Кинезима више од неколико тек стотина приврженика, који живе махом у Пекингу и њвговој најближој околини. Чудно изгледа, да семе и језгру правосл. цркве у Китајској сачињава руско робље које су нобедоносни Китајци одвели у Пекинг. Тежња Русмје, да своје границе и трговину своју прошири, довела ју је чешће у додир са китајским оружјем. Како је њезин покушај у 17. столећу, да се Китајској приближи на реци Оелинги, рђаво испао, окрете се она А М УРУ> У нади, да ће отуд моћи доћи до источнога мора. У ту сврху подиже она на левој обали Амуровој, баш ирема северпој ивици манџуранске провинције Чичихар, око год. 1650 једну тврђавицу, којој наденуше име Албазин. Китајска држава, која то сматраше за новреду својих територијалних права, пошље год. 1685. на Албазин војску, чија се посада од 600 људи мораде и предати. Али јој дозволише новратак у Нерчинск, изузев 45 мј88шп, 1Т1>7,1ј$ 1888; \уагиоск, ве1ечоћ1ин§ <1еггбт18сћеп апдгћтс 1 аис сће еуапцопвоћеи нојсјоппиввшпоп, ои4ег81оћ, 1884, и т. д.