Српски сион

,СРПСКИ СИОН." С тр . 155.

бр. 10.

поднесени рачуни и нредрачуни за год. 1894. издати су енарх. ревизору на прегледање и извештај, а од овог већ прегледани рачуни и предрачуни враћени су дотичниж цркв. општпнама с примедбама. П. М. — (Стечајеви по разним листовима, само не у званичном органу.) Читамо у „Бранику", ,Натем Добу" и „Вршачком Гласнику" расиисане стечајеве на упражљено место прогопресвутера белоцјжванског, с' којим је скопчана парохнја са платом IV. разреда, а на које се може комнетоватп до 5. (17.) марта о. г; као и стечај на место учнтеља на срп. вероисноведној школи вршачкој, којем је рок већ минуо. Што поштовани читаоди ие могоше те стечајеве наћн и нрочитати и у овоме листу, као званпчном органу срп. 7трав. митрополије карловачке, п крај односпих наредаба, по којима би се такови стечајеви имали и у овоме листу оглашавати, није кривица на њему. Тако, ваљада, захтева дисцинлина код нас, интерес наше цркве и ред у нашој народно-црквеној автономији. Тако, ваљада, мора да буде, како би се што класичније доказао и што верннје приказао авторитет наредаба п решења највиших црквених п автономних власти наших. = — (Вишак српских народно-црквених фондова и Фундација) које стоје под уиравом саборског одбора, износи у 1892 г. 104.033 ф. Л) нов., осим 14.582 фор., који се вишак иоказао у фонду митрополита Стратимировића за зидање архијеиископске резиденције. = Бр. 4. М. Ц. 0. 1894. И з ј а в а. Пошто је овомесни Црквени Одбор у својој држаној седници од 27. фебр. о. г. све рачуне о уплаћеном верозаконском приносу и саборским трошковима свестрано прегледао. и иошто је по признаницама цео уплаћени новац у благајну срп. нар. фондова унешен, — то ова срп. прав. Цркв. Онштина са овим изјављује: да је иошиупце памирвна, н да на Његовој Светости нреузвишеном г. Георгију Брапковићу патријарху сриском, никакова иошраживања пема. Из седнице Црквеног Одбора, држане 27. фебруара 1894. у Иачирч. (М. 11.) Јован Чупић с. р. Максим Видић с. р. деровођа. иредседник.

Ч И Т V Љ А. — (Јован племенити Будисављеви!) паро.г у Доњијем Врховинама, у Карловачкој Дијецези, нсиустио је своју красну душу н иреселио се у вјечност лицем на Свето Богојављење — изјутра. — Да, нашега илеменитога Вуде — тако смо га звали обично — нема више међу живијем. Он је преминуо прије, него смо то и помислитн могли. Очекивао сам, да ће који брат из његове најближе околине — макар и у најкраћијем цртама описати вам његов живот — али ето до данас не учини то ни један; па ево ћу вам ја рећи неколико ријечи, као друг му од дјетињства, у колико знам и сјећам се његова живота и рада. .Тово се родио 15. јула 1844. године, у Пећанима, под Удбином, у Кореничком Протопрезвитерату — од оца Данила, који је био храбар и врло вјешт пушкар. Отац му имао је три брата официра — па је морао као најмлађи да остане код куће „на грунту" — као Граничар. Браћа Данилова, а стричеви нашега Јове: ђенерао Буде, мајор Самац и капитан Гецо, ноштовали су свог брата ванредно и потпомагали су га за живота колико су могли, што је тако учинио и учинити морао, да остане код куће као Граничар, а на малом и врло рђавом ноеједу у Пећаиима. Тривијалну њемачку школу свршио је Јово у Кореници, јер ту му бијаше најближе; али га је отац врло мучно издржавао у школи због сиромаштва. Ђенерао Вуде живио је као пензунирац у Госнпћу, па узме Јову к себи и даде га да сврши „ 01»егнсћи1". А ко је у оно врнјеме свршио , Оћег8сћи1" у Крајини, то је миого вриједило, особито због њемачког језика и лпјеног иисања. Али Јово бијаше врло несташан и јогунаст, а то му стриц Буде није никако трпио као строги солдат крајишки, који је научио да пред њим све стрепи и ничице иада. Та није била шала ни граничарски вељбаба бити, а камо ли ђенерао! Због тога, кад Јово сврши „ Оћегзсћп]" мораде кући, јер стриц не хтеде знати за-њ, а имао је доста и своје дјеце. Дошав Јово кући у Пећане, не оста му друго него ићи за овцама као и остали чобани. То је љуто бољело матер му Милицу, што јој Јово благо пасе, па кад би му изјутра справљала, ужину у торбицу — јер се текар у вече враћао с благом с паше — увијек му справи по комад шеничие ногаче и љеншега сира, а не просенице или нировнице (крув од нроје или од иира), како су то други чобани однашали за ужину. С Јовом пасијаше благо стари Миливој Будисављевић, познат са своје шале али н са озбиљности у збиљи. Овај Миливој пасао је туђе благо, па као слугу, није га допадала погача у торбици већ просеница или пировница, те кад сједи у подне с Јовом ужинати, отми од Јове његову иогачу, и тутни му у шаке своју просеницу ја нировницу. То Јово оћути неколшсо пута, али: кад је видио да то старац сваки дан ради, рећи ће му једном: „Чујеш, дједе, није то, вјере ми, иоштеио, што од мене радиш!" А старац се на то уозбиљи па чисто кроз сузе одговори: „Мој синко! Тако Иу ја теби ва вијек