Српски сион

С тр . 166.

такове звуке и мелодијс, које се чине, као да с' неба силазе и у срце се спуштају. Онђе ће наћи душу. Ако се приближе и оном, који уздише, и онђе ће наћи душу; а ако је у другоме не знаду наћи, нека је у себи самима траже и наћи ће је. Абат Де ЈГ Епе хотећи, да мали његови глувонијеми ученици сазнаду и схвате, да они имају душу и тијело, уђе једног јутра у собу, гђе га очекиваху; окреие се к једном од тих малих, избије га и иостави га на врата. Дјечак изађе силно плачући. Абат окрене се затим једном другоме, даде му читати једно писмо; исто тако и овај изађе плачући. Почевши лекцију запита, заштојенрво дијете нлакало. „Јер је било бијено," одговорише други. Запита затим, зашто је друго дијете плакало; нико му не знаде одговорити. Онда им он рече: .Зато, јер је и оно ударено било не по тијелу него у душу, од оног писма, које му је донијело вијест о материној смрти." И дјеца ова разумјеше, да они имају тијело и душу. Хоћете ли тражити вашу душу? Удалите од себе све варке вашег уображења, саберите се, питајте се, и наћи ћете вашу душу. Та ви кажете: ја осјећам, дакле јесам; ја мислим, дакле јесам; ја хоћу, даклејесам. Дакле у вама има неко ја које осјећа, мисли, хоће. Дакле душа постоји успркос вашега тијела. Премда је душа сасвим сједињена са вашим тијелом, ипак остаје сасвим разлучена. Желите ли доказе ? Реците ми: не кажете ли увијек ја, у свима Фазама вашег живота? Ја у дјетињству, ја у дјечачком, ја у младићском, ја у зрелом добу, ја у старости? Оно дијете, коме уображење лијеташе, као леитир од цвијета до цвијета, бијаше ја; онај дјечак, који обиловаше у сновима и илузијама, бијаше ја; онај младић који се мучио у борби са страстима, бајаше ја; онај зрели човјек који је познавати почео варљивост и невјерство свијета, бијаше ја; мало кашње и старац, који ће почети оплакивати своје иогрјешке, и сазивати милост божју, бити ће и он „ја". Да господо! Увијек „ја", а то „ја" измјењује све данс, и материју, која тијело моје саставља, мијбња; и бива као вали ријеке, који гоне једаи другога, а инак остаје ја, увијек ја. Како би могла бити ова тврдња, кад у мени не бн било што друго, него сама материја. Један учитељ савршене наукс каже, да је

тијело човјечје састављено од материје, која се ненрестано мијења; сви дијелови тијела су нодложни вјечитом кретању измјена; сваког дана изгубите по њешто од вашег физичког бића и надокнађавате га храном, тако, да су посље осам година ваше месо, ваше кости потпуно промијењене. Рука, којом пишете није више састављена из оне материје, којом писасте пре 8 година, као што и ватпа лубања не садржи више ону материју, која бијаше у њој пре 8 година. Дакле, кад је тако, како то бива, да се сјећамо ствари, које смо научили пре 8 година или ирије? Материја ишчезава, а меморија ипак чува вијерно своје благо. Има дакле нешто трајиога што није материја и које посматра протицање живота. И у свом дјеловању ноказује се душа. Ваша душа мисли и све њезипе маниФестације потпуно су једноставне. Ко може измјерити десетину увјерења, 5 килограма појимања, 18 ил више килограма воље, квадрат ил трокут жеље? А овај једноставни продукт, може ли изаћи од нечег састављеног? Материјалиста одговара: 0 чуда! Мисао не може изаћи из мозга, кад је покварен; кад мањка и не достаје фосФора, мањка и мисао. Господо ! Појав мисли увијек је био геометрички доказ о бићу духовности душе. — Часовник показује вријеме, али не чини вријеме; овђе је велика разлика између услова, који дјелује на Феномене, и узрока, који их произвађа. Мозак је увјет, ал' не узрок мисли. Видите само, како душа мисли и онда, кад тијело спава. Разбија оквир времена; спушта се у неизмијерне нросторе, у сјајне СФере и иде још даље. Видите само како душа мисли и оида, кад човјек ослаби. Софокле у 90. год. саставља своју најљепшу трагедију. Фабије Максимус у истом добу снасава ренублику. Малбранш у 80. год. задивл.ује брзином свога ума. Паскал на смртној иостељи пробуђује дивљење свију присутних јасноћом својих мисли; Хумболт последње године живота свога диктира своје бесмртно зјело. Ако су мисли случајни продукат физичког покрета, онда не можемо модиФиковати наше мисли, не можемо мијењати назоре, не можемо се повратити од гријеха. Видите, они сами противрјече својој сиетеми; ал' ииак одлучан доказ, да мисао није ироизвод мозга, имамо у Факту, да се она не рађа увијек од њега. Животиња има мозак, ал не мисли; кости, ал' не идеја. Свс њезино осећањс је материјалцо. Што